Субота, 18.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
НЕ САМО О ПОСЛУ: МОМЧИЛО ПАВЛОВИЋ

Истина и разговор лече

Као историчар увек је одбијао да се идентификује с групама, било победницима, било пораженима, али верује да су и партизански и четнички покрет, условно речено, поражени
(Фотографије из личне архиве)

Професор др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју, истраживао је нашу прошлост не само у југословенским архивама већ и у Лондону, Москви, Еванстону и Вашингтону. Највише га је интересовао период Другог светског рата и револуције која је уследила, па је мноштво својих студија и научних радова посветио расветљавању овог тешког и преломног периода у нашој савременој историји.

Проговорио је и о многим табу темама, као што је било и савезничко бомбардовање у Србији и објавио књигу о страдању Лесковца 6. септембра 1944. године, која је узбуркала јавност, jeр је писао да је до бомбардовања дошло на захтев челних људи Народноослободилачког покрета. Због тога је Субнор Лесковца својевремено тражио од надлежних да му се забрани појављивање у медијима и да се преиспита његов радни однос у Институту за савремену историју.

Писао је и о Титу и краљу, о првим послератним изборима у Југославији, обавезном откупу на српском селу и другим темама, а доста радова посветио је истраживањима о Косову и Метохији.

Злочини ослободиоца

Иницијатор је оснивања државне комисије за проналажење гроба Драже Михаиловића, као и комисије за утврђивање масовних злочина на крају Другог светског рата у студији „Злочини ослободиоца”.

Био је руководилац великог броја међународних пројеката и сарађивао је с руским, америчким, пољским и румунским историчарима.

Сматра да је данас српска историографија у великој кризи, што се огледа и у томе да нема правог одговора на поплаву историографских пропагандних радова из дојучерашњих југословенских република и западних земаља.

За мене је суочавање с прошлошћу прецизна реконструкција догађаја и процеса, у границама могућег. Другим речима, истина и разговор лече. Око већ утврђених чињеница не би се смели спорити, мада се можемо разликовати у вези с тумачењем тих догађаја – каже наш саговорник.

Историју је јако рано заволео, још у основној школи, захваљујући професору који је имао надимак Џез. Одрастао је у околини вредног археолошког налазишта Царичин град, па је ово историјско место често разгревало његову машту. У Царичином граду одвијао се живот све до шестог века, житељи су имали водовод, односно аквадукт, место је било административни и црквени центар, имало изграђене путеве, којима се у њега долазило и одлазило.

 На овом археолошком налазишту зарадио је свој први новац. Није имао тежак посао, а састојао се од копања, чепркања и одвожења земље у дрвеним колицима. Радило се од седам ујутро до два поподне. Био је то мали новац, али велика срећа за њега.

Као и сви дечаци који су имали добар успех у школи, одликаши, било је природно да иду на даље школовање. Отац је желео да буде војни лекар.

Одвео ме је у Ниш на неку војну комисију и тамо сам био неколико дана. Не знам зашто, али вероватно због физичких предиспозиција нисам био примљен – каже наш саговорник присетивши се и да је после завршене гимназије општина нудила стипендије за наставнике математике и физике, али не и за историју за коју се већ определио. Студентских дана сећа се као времена скромности, бунта и наде.

Учио је из књига, али и на славама и зимским седељкама о људима и догађајима из краја. И ван прописане идеологије и званичних тумачења државних историчара обични људи имали су своја лична искуства рата, окупатора и домаћих покрета, показивали су места где су седели партизани или четници. Чуо је причу како је њихова кућа имала слугу, италијанског заробљеника, како су се жене плашиле да не поједе мачку, јер се веровало да Италијани једу жабе и мачке, и многе друге приче, догађаје и доживљаје, ко је коме убио оца, ко је био у заробљеништву, како су његовог деду по оцу 1942. бугарски окупатори извели на стрељање.

– Те приче, та искуства сам носио у себи и касније, покушавао да ставим у неки контекст и истраживањима реконструишем догађаје и личности – каже данас о тим временима.

Први посао добио је као професор историје у основној школи „Иво Лола Рибар” у Сомбору. У овом лепом граду схватио је да човек може да се весели и „да скаче на астал” и уз тамбуре, а не само уз трубе и хармонику.

Радио је и као новинар. Прве текстове објавио је у „Омладинским новинама”, а за НОН (Нове омладинске новине) редовно је писао. Касније готово да није било дневних новина и недељника у којима није сарађивао: „Борба”, „Вечерње новости”, „Интервју”, „Дуга”, „Дневник”, „Политика”.

Оно чиме се највише бавио у својим истраживањима и што га је као тема највише копкало јесте социјалистичка револуција и време после ње. Открива да су разлози за то били и чињеница да су комунисти уочи Другог светског рата били безначајна мањина, партија им је била забрањена и прогоњена због њихових револуционарних метода, а уз то је и већина личности из партијског врха била проблематичне прошлости и слабог образовања.

– Па, ипак, успели су да изведу револуцију и да сруше један систем и изграде други у посебним међународним околностима и уз помоћ страног фактора, посебно Британаца, Американаца и Совјета. Кад су освојили власт, присвајали су имовину, која се данас, уз велике проблеме, враћа власницима. Тито се у двор уселио још док је краљ био легитимно на власти, преневши своја овлашћења на Намесништво, а комунистички модел решавања националног питања довео је до разбијања најпре српског народа, а онда и заједничке државе – сматра професор Павловић.

Он је као директор Института за савремену историју покренуо истраживања „злочина ослободиоца”, немилосрдног уклањања стварних и профилисаних противника, посебно богатих чија је имовина одузимана у име народа а за корист појединаца.

– Мене је у ствари занимало колико је вансудских ликвидација извршено у Србији на крају рата. Нажалост, многе околности су утицале да се тај посао до краја заврши. Данас видим да поново горе јулске ватре у Србији. Комунистички наратив, иако је поражен и покрет и срушено дело, у Србији опстаје. Та идеологија је поражена, а њена пракса и ништавно дело срушени у крвавом грађанском рату изазвали су трајне последице и бацили велику љагу на српски народ – став је овог историчара.

Када је о историјској науци реч, у међувремену, многи табуи су померени. Захваљујући новим научним радовима некако је ипак уравнотежена слика прошлости Југославије и Србије. Наравно, има историчара који више служе партијама и интересним групама, који се идентификују с покретима и групама, било победницима, било пораженима.

Мени се чини, и о томе сам писао, да су оба покрета, и партизански и четнички, условно речено, поражени и да је искуство српског народа поразно. То нема никакве везе ни с антифашизмом ни фашизмом, омиљеним терминима и паролама за разликовање и међусобну заваду и омразу. Антифашизам редукован само на комунисте историографски није потпуна слика догађаја у Србији и међу српским народом, али је политички можда некима корисна – примећује наш саговорник.

Страст и истраживање

Питамо професора и шта би поручио младима, онима који желе да се упусте у бављење историјом.

Да је бављење историјом страст која вас никад не напушта, да разликују странку од отаџбине, лаж од истине, да више истражују и пишу, а мање јавно причају, да језиком докумената испитају суштинске пропусте и слабости српске националне политике, посебно слома српске политике на њеном југу, улогу појединаца и група и да истраже аргументе и поражених у историји. Више архивских истраживања у земљи и иностранству, а мање „скидања с интернета и преписивања” унапредиће српску историографију – уверен је професор Павловић.

Моја породица

Из породичног албума: са супругом Татјаном, ћерком Аном и сином Павлом...

– Моји преци су мешавина староседелаца, оних који су живели под Турцима и с њима и досељеника које је краљ Милан населио после 1880. с подручја Власине и Крајишта. Мој отац Цветко оженио се из богате, кулачке породице, мојом мајком Десанком. Мој млађи брат је агроном и закупац великих поседа, али у земљи која нема конзистентну аграрну политику, то је само мука. Сестра Дивна је професор књижевности. Обоје могу да кажу прецима у молитвама да још увек ору наше њиве и да породична кућа није напуштена. Супруга Татјана је економиста и ради у једној школи, син Павле је сниматељ, а ћерка Ана студент прaва – прича наш саговорник.

Судбина Царичиног града

– Увек сам се питао – ако је Царичин град био добро место за живот у 6. веку, ако је ту рођен један император, смештен црквени и административни центар до ког је постојао пут – како то да је то место постало сиромашно, да из њега отиче река људи. Без обзира на моје лепо детињство, „ведрине у беди”, како би рекао песник, и на завичајне емоције, и кад сам био дете сиромаштво је било синоним за те крајеве, a тако је и данас – примећује Павловић.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Demos Cratein
Ако у Москви на Дана победе можемо видети заставе и обележја Црвене армије зашто би био проблем да и код нас видимо обележја партизана. У неким биткама почетком рата заједно су се борили партизани у Југ. војска у отаџбини(ЈВО) па би и они могли учествовати у прослави. USA и GB су 1943. су се определи за партизане и одлучили су да КПЈ и партизани буду победници у рату. Запад нам не може замерити што и данас гледају црвене петокраке на прославама победе над фашизмом и нацизмом

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.