Мозаици пред којима се ћути и моли

Од­у­зи­ма­ју дах, бла­же и оба­сја­ва­ју ду­шу. Пред њи­ма се пла­че, ра­ду­је и мо­ли. Та­ко се мо­гу опи­са­ти мо­за­и­ци ко­је по­след­њих шест де­це­ни­ја ства­рао је­дан од нај­зна­чај­ни­јих мо­за­и­ча­ра у ре­ги­о­ну про­фе­сор Ђу­ро Ра­дло­вић. Ју­че је у Клу­бу Ра­дио-те­ле­ви­зи­је Ср­би­је пред­ста­вље­на ре­пре­зен­та­тив­на мо­но­гра­фи­ја „Свет мо­за­и­ка Ђу­ре П. Ра­дло­ви­ћа” чи­ји је аутор проф. др Јо­ви­ца Тр­ку­ља.

– Од­лу­чио сам да ову мо­но­гра­фи­ју ура­дим јер о Ђу­ри ни­су мно­го го­во­ри­ли ме­ди­ји и кри­ти­ча­ри ни­ти је био ми­ље­ник на­гра­да. По­др­шку ми је дао ди­рек­тор би­бли­о­те­ке у Ки­кин­ди и та­ко је то кре­ну­ло – об­ја­шња­ва Тр­ку­ља, ко­ји је об­и­шао сва ме­ста где је Ра­дло­вић жи­вео и ства­рао.  

А про­фе­сор је оста­вио умет­нич­ки пе­чат у Цр­кви Све­те Пет­ке на Ка­ле­мег­да­ну, у Цр­кви Све­тог Пе­тра и Па­вла, Хра­му Хри­ста Спа­са у Ба­ња­лу­ци, ма­на­сти­ру Ва­си­ли­ја Остро­шког у Би­је­љи­ни... Кру­на ње­го­вог ра­да је мо­за­ик Хри­ста Спа­си­те­ља на пре­сто­лу, у бе­о­град­ској Цр­кви Све­тог Мар­ка. Ов­де се на­ла­зи и мо­за­ик „Бла­го­ве­сти”, за ко­ји је Ра­дло­вић по­себ­но ве­зан.

Мо­но­гра­фи­ја је по­све­ће­на учи­те­љу Жи­ву Мир­ко­ву, ко­ји је Ра­дло­ви­ћа као ђа­ка осмо­лет­ке увео у ле­по­те ли­ков­ног ства­ра­ла­штва. О том од­но­су го­во­ри­ла је проф. др Сми­ља­на Ж. Мир­ков.

– Мој отац је зра­чио оп­ти­ми­змом, љу­ба­вљу и не­жно­шћу. И да ни­шта дру­го ни­је ура­дио, осим што је Ђу­ру Ра­дло­ви­ћа под­ста­као да по­ста­не умет­ник, мој би та­та до­вољ­но ура­дио у свом жи­во­ту – ре­кла је она. Љу­бав пре­ма са­крал­ном мо­за­и­ку Ра­дло­ви­ћу се ро­ди­ла у Аја Со­фи­ји, где га је оча­рао при­каз Хри­ста.

– На фа­кул­те­ту су за­па­зи­ли мој за­нат­ски дар и под­ста­кли ме да се уса­вр­ша­вам у мо­за­и­ку, јед­ној од нај­те­жих и нај­трај­ни­јих сли­кар­ских тех­ни­ка. Про­фа­ни мо­за­ик је игра, де­ко­ра­ци­ја, а са­крал­ни зах­те­ва стр­пље­ње, тех­ни­ку и ду­шу – ис­та­као је он.

Од­нос пун раз­у­ме­ва­ња из­гра­дио је с про­то­је­ре­јом-ста­вро­фо­ром Тра­ја­ном Ко­ји­ћем, не­ка­да­шњим ста­ре­ши­ном Цр­кве Све­тог Мар­ка.

– Ка­жу да сва­ка згра­да има пе­чат ауто­ра, ар­хи­тек­те, а да у цр­кви те озна­ке не­ма. И не тре­ба да је бу­де. Јер име умет­ни­ка ко­ји је осли­ка за­пи­са­но је у књи­зи бож­јег веч­ног жи­во­та. То је нај­ве­ћа на­гра­да. И док дру­ги до­би­ја­ју на­гра­де, брат Ђу­ро ћу­ти и ра­ди. И до­би­ја по­хва­ле од вер­ни­ка ко­ји гле­да­ју у мо­за­и­ке и мо­ле се пред њи­ма. Ни­сам за­па­зио ни­ког ко је стао пред мо­за­и­ке у Цр­кви Све­тог Мар­ка, а да ни­је ви­део нај­ве­ћу ле­по­ту све­та – ис­та­као је Ко­јић.