Присвајање наслеђа Теслиног народа

Одлука Хрватске да предложи лик Николе Тесле за приказивање на „националној” страни кованица евроценти по приступању те државе зони евра поново је актуелизовала расправу о националној припадности и пореклу великог научника и проналазача. Упркос замашном броју текстова публикованих на ту тему последњих година, корисно је указати на један аспект којем можда није посвећено довољно пажње, а тиче се ширег проблема тзв. апропријације културе, који се у случају присвајања Николе Тесле јасно манифестује.

Но, пре даље елаборације мора се нагласити да дело Николе Тесле припада целокупном човечанству, као што је то увек случај са великанима његовог формата, али и то да свега две државе имају смислено право да Теслу представљају као део сопственог културног и научног наслеђа. То су свакако Сједињене Америчке Државе, чији је држављанин био (хабзбуршке „тамнице народа” у којој је рођен срећом више нема), и Србија, матична држава српског народа којем је Тесла поносно припадао. Хрватско присвајање великог проналазача нема, дакле, никаквог основа, а да потенцирање ове ноторне истине не представља никакво ситничарење, понајбоље говори пример Александра Великог и жара са којим се Грци боре против сваког покушаја његовог присвајања на широком простору од Северне Македоније до Авганистана.

Вратимо се ипак проблему апропријације културе, која се у савременом свету сматра неприхватљивом. По дефиницији, ради се о пракси присвајања елемената једне културе или идентитета од стране заједнице која је у позицији моћи (често у релацијама колонијализма), изван њиховог изворног културног контекста и противно жељама припадника изворне културе. У случају Николе Тесле, изворни културни контекст представља његова припадност заједници Срба Крајишника, а страдање стотина хиљада Срба у нацистичкој НДХ, те протеривање „остатака закланог народа” (М. Бећковић) из својих домова пола века касније не могу се и не смеју заобићи. Уосталом, добро је познато то да је више од 70 припадника породице Тесла мучки побијено у комплексу логора Јасеновац, те да су родна кућа великог проналазача у Смиљану и споменик испред ње демолирани почетком деведесетих година прошлог века.

Присвајање Николе Тесле од стране данашње Хрватске, из које је за свега три деценије протерано, отишло или се асимиловало преко 400.000 Срба, у којој на десетине улица носи име Мила Будака, а Јастребарско титулу „града пријатеља деце”, у којој се Србима у Вуковару ускраћују права загарантована Уставним законом о правима националних мањина – представља не само увреду већ и негацију општих цивилизацијских вредности.

Не чуди ни што је одлука о приказивању Тесле на новчићима донета гласовима грађана Хрватске, када имамо у виду то да су пуне три деценије, а и дуже од тога, изложени темељној ревизији историје, што се понајбоље огледа у оном шокантном податку по којем преко две трећине матураната у тој држави не сматра да је НДХ била фашистичка творевина. Но, подршка највећег дела политичке, академске и културне елите, која се никако не може позивати на непознавање чињеница о страдању Теслиног народа, указује на срамно одсуство стида и кајања, које је још велики Јован Дучић уочио и сликовито описао.

Народна банка Србије је најавила да ће поднети приговор надлежним институцијама Европске уније, у којем ће указати на неприхватљивост хрватског присвајања српског културног и научног наслеђа. Не би требало гајити никакве илузије о томе да ће приговор уродити плодом, будући да ми немамо своје место за тим столовима у Бриселу на којима се доносе одлуке, али свакако је добро да остане писани траг о новој неправди која се према нашем народу спроводи. На свима нама је пак задатак да гајимо сећање на голготу и страдање Срба Крајишника, а да европској и светској јавности, толико осетљивој на апропријацију културе Афроамериканаца и других историјски потлачених популација, на прави начин представимо све разлоге због којих је неприхватљиво хрватско присвајање Николе Тесле, али и многих других српских великана од Руђера Бошковића до Владана Деснице, те колико то одступа од вредносних стандарда 21. века.

Историчар и политиколог

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa