Ђоковић не може да разочара

Данас, када у врхунском спорту постоји само црно и бело, кад се спортисти деле на супермене и лузере а мечеви на величанствене тријумфе и неописиве бламаже, дошло се и до тога да најбољи спортиста на свету мора да се правда због тога што није донео медаљу својој земљи. Медији листом наглашавају да је Новак Ђоковић „разочарао”, а и он сам жали због тога што је многе „разочарао”…

Међутим, да ли неко као Новак Ђоковић уопште може да разочара навијаче у својој земљи. Ако разочарање дефинишемо као резултат „испод очекивања”, онда би то имало смисла, али – када се има у виду то да је један такав ас ставио своје снове на коцку одласком у Токио, онда све добија другачију боју и тон…

Зато је прави тренутак присетити се једне поучне приче из спортске рубрике „Политике”, о томе како се штите великани, патриоте, али и како треба бити опрезан с речима кад се представља нечији пораз. Јунак ове приче, од пре шест деценија, јесте некадашњи новинар Коста Стаменковић, специјалиста за кошарку, који је те вечери у редакцији сачекао једног колегу почетника, да би прочитао његов извештај са утакмице ОКК Београда.

У то време, док је клуб из Здравка Челара био европска сила (три пута међу четири најбоља тима у Европи), неописива част је била писати о Радивоју Кораћу и његовим друговима. Кораћ, прва спортска звезда Југославије мимо фудбала, с лакоћом је постизао 40, 50, па и више поена (рекорд у домаћем првенству 74, на европској сцени 99). Људи су му се дивили, једнако као што се данас диве Новаку. Међутим, те вечери, није био у свом елементу…

„Кораћ разочарао”, откуцао је на писаћој машини млади новинар наслов са тек завршене утакмице ОКК Београда, дубоко уверен да ће тако најбоље описати шта се збивало на мечу. Можда добити и неки поен код читалаца на почетку своје каријере. Стаменковић је овлаш погледао текст преко његовог рамена, извадио шлајфну из машине и онако искусно, с пуно разумевања, скренуо му пажњу на једну крупну грешку:

– Млади колега, наслов вам није тачан! Знате, Кораћ не може да разочара. Ваш наслов ће бити: „Кораћ није имао своје вече”!

Тако сада можемо да констатујемо да Ђоковић није имао свој дан у Јапану!

То је оно, кад стицајем околности, не играте онако како знате, ма шта био узрок томе (умор због играња на два колосека, повреда, стомачне тегобе…).

Одласком у Токио ризиковао је можда више него било ко други на олимпијској сцени, угрозивши тиме свој велики сан, нешто по чему ће се једног дана мерити не само његова каријера већ и историја тениса – освајање новог трофеја Ју-Ес опена у Њујорку (почетком септембра), чиме би дефинитивно отклонио дилеме око тога ко је најбољи тенисер свих времена. Познато је да олимпијска медаља није престиж у тенису, као и да нико још од Рода Лејвера (1969) није освојио сва четири највећа турнира у истој години.

Да је мислио само на своју каријеру, не би ни ишао на Олимпијске игре. (укупно четврте у каријери).

Да му је било до личне промоције, играо би само сингл, а не и дубл.

Показао нам је, ако ништа друго, да патриотизам није изгубио сваку битку у професионалном спорту и да још постоје они који осећају понос док бране боје своје земље (као што су то у кошарци браћа Гасол, Дончић, Скола, Дурент…).

Треба знати и то да није исто када на Олимпијске игре одлазите по афирмацију и прилику да решите животну егзистенцију (као у „мањим” спортовима – мада тиме не треба мерити патриотски набој), или када сте тамо као суперпрофесионалац кога једна оваква „авантура” може папрено да кошта (у случају повреде). Није ту реч о три милиона долара (за титулу на Ју-Ес опену) или разним другим премијама, већ о нечем много већем, а то је – почасно место у историји спорта. Ђоковић би са највећим бројем гренд слемова и сезонским Гренд слемом (сва четири пехара „велике четворке”) постао и кандидат за једног од најбољих спортиста свих времена, уз раме Мајклу Џордану, Мохамеду Алију, Пелеу, Карлу Луису и осталима који се стално налазе у таквим анкетама.

Уместо да се у миру спрема за један такав подвиг, да се придружи десетини других тенисера који нису хтели да ризикују неке своје циљеве, Ђоковић се ставио на чело српског тима. Тако да је Ђоковић одушевио, а не – разочарао.