Није лако ући у траг „прању новца”

Европска комисија уводи нове мере у борби против „прања новца” и то тако што ће посебна агенција убудуће контролисати и велике банке. Ово су већ шесте смернице, што говори да, иако прописи постоје, „прање пара” и у Европској унији навелико се наставља, преноси Дојче веле.

– Наши прописи у вези са тим су међу најоштријима на свету, али се они сад морају и доследно спроводити. Јер код многих земаља уније, укључујући и Немачку, није било баш превише воље и напора, новац је новац, превише често се не пита одакле је дошао. Чак се и неке угледне банке нису либиле да „мало помогну” – тврди потпредседник ЕК Валдис Домбровскис.

Европска повереница за финансијске услуге Мејрид Мекгинис упозорава да је „прање новца” јасна претња за грађане, за демократске институције и за читав финансијски систем. Процена је да читавих 1,5 одсто БДП-а Европске уније – а то је 133 милијарди евра – отпада на послове с „прљавим” новцем.

– Морају се зачепити рупе које могу да користе криминалци – каже повереница и додаје да је њихов проблем увек исти, како новац стечен криминалом, на пример наркотицима, шверцом, уценом, пљачком или коцком, „увести” у легалан оптицај.

Упитан шта значи прати паре, ко то ради, како га и ко га открива проф. Горан Радосављевић, директор Института ФЕФА одговара да израз „прање новца” означава процес легализације средстава која су нелегално стечена или се до њих дошло у сивој зони (сам начин стицања не мора да буде нелегалан, али рецимо нису плаћени порези). Новац се на тај начин „провлачи” кроз регуларне токове и улази у платни промет као и сваки други легалан. Овим се баве како правна тако и физичка лица.

– Оно што треба знати јесте да у „прању пара” не морају да учествују само фантомске фирме већ и легална правна лица. Велики је број откривених случајева у претходним годинама у којима су у овој незаконитој радњи учествовале банке из ЕУ које су преко својих филијала углавном у Источној Европи и Балтику легализовали нелегалан новац – објашњава наш саговорник.

Откривање „прања новца” могуће је једино ако све институције система раде свој посао. Проблем настаје када су оне слабе или из различитих разлога „жмуре” пред овом врстом криминала. На пример, током читавог процеса приватизације у Србији никада није испитано порекло новца којим су компаније куповане, иако су адекватне институције постојале. Слична је ситуација данас са инвеститорима у сектору грађевине – каже он.

Наглашава да уопште није лако ући у траг „прању пара” зато и постоје специјализоване институције које се тиме баве. Наравно, предуслов је да постоји политичка воља да се томе стане на крај. Упитан да ли би формирање посебне комисије као у ЕУ имало ефекта и код нас, одговара да не би, пошто таква институција већ постоји.

– Код нас је проблем, осим у делу регулативе, недостатак политичке воље. Једино под притиском од споља, учине се неки помаци. Имамо пример када је Арабија стављена на црну листу као земља у којој се „пере новац”. Такав вид притиска довео је до промене неколико законских решења (на пример регистар стварних власника) који су свакако позитиван помак. Проблем је и даље што се један део тих прописа не спроводи у потпуности – наводи Радосављевић.

Објашњава да новац на крају мора да прође кроз неки банкарски рачун и банке су истовремено најкритичнији корак у процесу контроле, али и најлакши. Наравно, ако постоји политичка воља да се порекло трансакција испита.

– Банка би вас, на пример, ако на рачун вашег предузећа пристиже неоубичајено велика свота новца, требало да пита за порекло, уговоре, основ плаћања и у сваком тренутку морала би да процени да ли је трансакција ризична и да је не одобри. Дакле, банке су у великој мери укључене у „прање пара” на светском нивоу и мислим да регулатива и институције у наредном периоду треба да се усредсреде на њих – указује наш саговорник.

На наше питање да ли ће домаћа Управа за спречавање „прања новца” кренути путем Европске комисије одговарају да Србија има развијен систем борбе против „прања новца” и финансирања тероризма, чије су одредбе усклађене са међународним стандардима у овој области, пре свега са 40 препорука радне групе за финансијско деловање ФАТФ-а и са такозваном петом директивом Европског парламента.

У Србији је прошле године 66 особа осуђено за „прање пара”, као и четири особе које су се бавиле финансирањем тероризма, по чему је наша земља јединствена у региону, потврдио је за Танјуг директор управе Жељко Радовановић.

Додао је да Србија има број осуђених за ову врсту криминала колико све земље у региону заједно. Нагласио је да поред те процене, Србија ради и процену ризика од „прања новца” и финансирања тероризма, и да је то активност која се обавља једном у три године.

Говорећи о начинима „прања пара”, Радовановић је објаснио да је најчешћи куповина некретнина, улагање у привредна друштва преко позајмица оснивача, симулација пословања између привредних друштава, а посебно ако у том ланцу постоје привредна друштва која долазе из офшор зона.