Саркози озлоједио Кинезе

Председник Француске Никола Саркози „потврдио је своју намеру” председнику Кине Ху Ђинтаоу – са којим се срео на састанку лидера групе индустријских сила Г-8 у Јапану – да 8. августа присуствује свечаном отварању Олимпијаде у Пекингу, упркос захтевима у кинеској јавности да му се, због његових ставова о Тибету и политичке подршке далај-лами, не указује гостопримство у Кини.

Јелисејска палата је саопштила да ће он церемонији отварања Олимпијских игара присуствовати у двоструком својству: као председник Француске и као председавајући Европске уније. Пре ове одлуке Саркози је захтевао да се, ако кинеска влада не буде преговарала са далај-ламом, Олимпијада бојкотује, а потом је долазак у Пекинг условио позитивним исходом самих преговора.

Представници кинеске владе су се у међувремену, на сопствену иницијативу, састали са изасланицима далај-ламе. Резултати преговора би се тешко могли оценити као успешни: од далај-ламе се одлучно захтева да се одрекне сепаратистичких активности, као и саме идеје о независности Тибета. Западним државницима Пекинг је ставио до знања да је Тибет део Кине и да ће њихове евентуалне сугестије о томе како да се преговара са далај-ламом сматрати мешањем у кинеске унутрашње послове.

Председнику Саркозију Пекинг је у прошли уторак, дан уочи његовог сусрета са Ху Ђинтаом, упутио и додатно упозорење поводом његове раније најаве да ће се у августу сусрести са далај-ламом у Паризу. Ако до тог сусрета дође, изјавио је новинарима кинески амбасадор у Паризу Конг Ћуан, „то ће имати озбиљне последице по кинеско-француске односе, јер је супротно међународним принципима о немешању у унутрашње послове”.

Упркос овим упозорењима и неспремности Кинеза да га дочекају са добродошлицом, председник Саркози је, ипак, одлучио да својим присуством увелича отварање Олимпијаде. Пре њега је то одлучио амерички председник Буш. Немачка канцеларка Ангела Меркел, која је јесенас прва од западних политичара покварила односе са Кином због сусрета са далај-ламом, неће бити присутна на церемонији. Британски премијер Браун је „негде између“: неће бити на отварању, али ће доћи на затварање Олимпијаде.

Има се утисак да је у Саркозијевом случају његова друга функција – председавајућег Европском унијом – стицајем околности олакшала дипломатски посао и њему и домаћинима. Иако су Пекингу и из Брисела упућене критике поводом неуважавање људских права и гушења побуне на Тибету, његов институционализовани положај првог Европљанина посредно ће допринети да се на страну потисне могућа непријатност историјских размера: да председник Француске – у време кад се са пекиншких стадиона буде клицало олимпијском духу, миру и пријатељству међу народима – буде једини међу осамдесет страних државника и пола милиона посетилаца кога већина Кинеза не сматра пожељним у својој средини. Алтернатива тој непријатности могао је да буде Саркозијев сугерисани бојкот Олимпијаде, што већина западних државника не прихвата да не би, како је објаснио председник Буш, „увредила кинески народ”.

Друго је питање колико ће присуство председника Француске на Олимпијади допринети побољшању кинеско-француских политичких односа, који су од половине марта, након немира на Тибету, пали на врло низак ниво – да би касније, због тешких антикинеских скандала приликом проласка олимпијске бакље кроз Париз 7. априла, добили готово хладноратовска обележја.

У Паризу су се – да подсетимо – на Ајфеловој кули и на катедрали Нотр Дам вијорили транспаренти на којима су олимпијски кругови били нацртани у виду металних карика, као полицијске лисице, док су демонстранти, тражећи од Кине да „оде са Тибета”, чак покушали да отму (и угасе) олимпијску бакљу коју је, у инвалидским колицима, бранила Ђин Ђинг, кинеска параолимпијска првакиња у мачевању. Француска штампа је потом писала да је то био „шамар” Кини, а кинеска штампа се питала нису ли Французи сами себи опалили шамар кад су, у име вајне одбране људских права, допустили напад руље на жену инвалида. 

Кину је после тога био захватио талас антифранцуског расположења. Саркози је изразио жаљење због инцидента, али тиме није успео да ублажи гнев и озлојеђеност обичних људи. У њиховој свести остало је свеже сећање на његову посету Пекингу у новембру прошле године: он је тада закључио дугорочне економске послове у вредности од 30 милијарди долара, а да није ни поменуо стање људских права у Кини.

После инцидента у Паризу, Француска, која је некад међу Кинезима била најпопуларнија западна земља – вероватно и зато што је, под Де Голом, прва на Западу признала нову Кину 1964. и што је, посебно у Шираково време, јавно изражавала велико поштовање према древној кинеској култури – одједном се нашла међу изопштенима. Из итинерера кинеских путничких агенција она је ишчезла као прва и најпожељнија туристичка дестинација. Према изјави француског амбасадора у Пекингу Ерва Ладсуа, број кинеских туриста заинтересованих да посете Француску опао је у последње време за 70 одсто. Учестали су и захтеви за бојкот француске робе на кинеском тржишту – засад, додуше, без већих штетних последица. Најгоре је прошао сам Саркози. У анкети агенције Сина, од 173.575 испитаних Кинеза преко 89 одсто њих не жели његово присуство на Олимпијади у Пекингу.

После сусрета са Саркозијем Ху Ђинтао је изразио наду да ће „обе стране окренути нову страницу и гледати на кинеско-француске односе са стратешке и дугорочне перспективе”. У јавности су реаговања помешана. У анкети таблоида „Глобал тајмс” већина испитаних „није опростила” Саркозију раније грехове, док „Гуангминг жибао” сматра да је „добро” што он долази: то значи да ипак „жели пријатељске односе с Кином”.