Морска соба

Тропска врућина у тропима није ни издалека тако жестока као она на врелом асфалту велеграда – или у мансардној соби градске вишеспратнице без вентилатора или клима-уређаја. Тропска врућина на обали мора је нешто сасвим друго.

Сећам се тих врелина с неких ранијих, редовних летовања, где се човек, и поред стално сијајућег сунца, осећа свеже и сигурно, као у седефастој опни шкољке коју налази на пешчаној плажи.

На скоро плус 40 степени Целзијусових у хладу у граду, сањам да станујем у шкољци. Унутра је празно, свеже, прелива се бисерно бело, водено сиво и ружичасто, у валовима попут седефа. Измешани звуци морских таласа, ветра и палминог лишћа шуме, хује и једе, музиком која се слива низ глатке и сјајне зидове ове летње собе. У њој нема сунца, али има светлости и ако нема прозора. У њој сам драговољно заточена и нећу напоље до даљег.

Данима већ живим са шкољкама у глави. То ме расхлађује и у мислима води до једне обале и једне приче о кући од шкољки, кући која има само једну собу и соби која има само једну улогу – да се људи у њој заштите од сунца. Прича је занимљива јер је реч о архитектури без архитеката, о градитељству испуњеном логиком од почетка до краја, у чијој суштини леже космички закони смене лета и зиме и човекова исконска потреба да гради у складу с природом, поднебљем и материјалом који му је надохват руке.

О чему је реч?

У југоисточном Синају, на обали Црвеног мора, сваке године на почетку лета овакву кућу-собу номади граде од шкољки које море избаци на обалу. Ова соба је њихов дом преко лета и траје онолико дуго колико дуго пржи сунце. На крају лета, уочи одласка номада у планине, кућу руше прве кише и ветрови, под чијим налетом таласи враћају шкољке са обале натраг у море.

Ове лепе шкољке с унутрашње стране имају седам прстоликих удубљења. Када покупе шкољке с обале, људи ова удубљења пуне смесом од земље, воде и камиље балеге. Смеса се на сунцу суши и убрзо јако очврсне, па шкољке међусобно повеже у компактну зидну целину. За подупираче и оквире врата људи користе оближње палмино дрво, а за покривање крова –канвас и осушено палмино лишће.

Док је потребна Богу и људима, кућу чува сама природа. Кад постане сувишна, природа је руши и склања да не квари идилу морског пејзажа.

Шкољке као елемент декорације у ентеријеру мало су коришћене и не у оној мери колико својом блиставом лепотом то заслужују. На Западу су коришћене углавном за израду сувенира сумњиве уметничке вредности, кутија и кутијица с фиочицама и поклопцима, за накит или шиваћи прибор. Или, у најбољем случају, за облагање рамова за слике и огледала. Или за дугмад.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs