Одбрана од стварности

Срећом, или нажалост, стварност веома утиче на оно што пишемо, каже Наталија Гинзберг.

Тешко је говорити о себи, стога бих, пре него што опишем своје искуство писања у овом периоду свог живота, најпре изнео нека запажања о утицају несреће, трауматске ситуације, на друштво и људе. Одмах ми падају на ум речи миша из Кафкине приче "Мала басна". Миша који док се мишоловка склапа око њега, а мачка претеће надноси, јадикује како свет "сваким даном постаје све ужи". Доиста, после многих година проведених у екстремној и насилној стварности политичког, војног и верског сукоба, са тугом јављам да је Кафкин миш имао право.

Док се над вама надвија злокобна неман, свет заиста постаје све ужи, као и језик који га описује. Из искуства тврдим да језик којим становници подручја напетог сукоба описују своје стање постаје све плићи, што је сукоб дубљи. Језик све више наликује низу клишеа и слогана. Најпре језик који стварају институције што непосредно руководе сукобом, војска, полиција, разни министри, а који се брзо инфилтрира у масовне медије, изнедривши један још перфиднији језик који циљној публици треба да исприча причу коју ће најлакше да свари. Читав процес, најзад, продире и у приватни, интимни језик грађана сукобљених страна, чак и кад они то поричу. У таквој стварности ми, писци и песници, пишемо. У Израелу и Палестини, Чеченији и Судану, у Њујорку и Конгу.

                                                            *

У прози коју сам писао до пре неколико година, готово намерно, окретао сам леђа непосредној, свирепој стварности моје земље, стварности из последњих вести. Пре тога писао сам књиге о тој збиљи, у својим чланцима, есејима и интервјуима никад нисам ни престао о томе да пишем, никад нисам престао да се трудим да то појмим. Учествовао сам у многим протестима и међународним мировним иницијативама. А ипак, несвесно, готово у знак протеста, нисам у својој књижевности писао о тим зонама несреће.

Зашто? Зато што сам желео да пишем о другим стварима, подједнако важним, које не привлаче пажњу онолико колико малтене вечита грмљавина рата.

Моћ сећања   

Писао сам о бесомучној љубомори мушкарца према жени, о деци бескућницима по улицама Јерусалима, о мушкарцу и жени који успостављају свој приватни, херметични језик унутар варке љубави. Писао сам о усамљености библијског јунака Самсона и о сложеним односима између жена и њихових мајки, и уопште, између родитеља и деце.

 Пре четири године, када је мој старији син, Ури, требало да пође у војску, нисам више могао да следим свој устаљени начин писања. Обузела ме паника и учинила ме неспокојним. Тада сам почео да пишем роман који се непосредно тиче суморне стварности у којој живим. Роман у ком се описује како спољашње насиље и суровост општеполитичке и војничке збиље надире кроз крхко и рањиво ткиво једне породице, док је коначно не располути.

Док год пише, каже Гинзбергова, човек чудесно занемарује текуће околности свог живљења, а ипак, наша радост, или наша туга, наводе нас да пишемо на овај или онај начин. Кад смо срећни преовлађује машта. Кад смо уцвељени – обузима нас моћ сећања.

Пишем. Непосредно после смрти мог сина Урија, прошлог лета, у рату између Израела и Либана, свест о томе што се збило допрла је до последње ћелије у мени. Силина успомене је заиста огромна и тешка, понекад и паралишућа. Ипак, сам чин писања у овом времену представља за мене одређено "царство", менталну територију какву никад досад нисам искусио, где смрт није само апсолутно једнодимензионално порицање живота..

Пишем. Маштам. Сам чин имагинације уноси живост у мене. Нисам слеђен и одузет пред том немани. Измишљам ликове. Повремено осећам као да откопавам људе из леда којим их је стварност оковала, али, више од свега, можда управо ископавам своје "ја".

Пишем. Осећам богатство могућности својствених свакој људској ситуацији. Осећам своју способност да бирам између њих. Сласт слободе, за коју сам веровао да сам је давно изгубио. Задовољава ме раскош истинског, личног, интимног, неклишетираног језика. Кад год успем да избегнем клаустрофобију слогана и клишеа, призивам ужитак природног дисања. Одједном почињем да дишем пуним плућима.  

Пишем и осећам до које мере тачна и прецизна реч понекад бива лек за бољку.

Ослобађање од непријатеља у себи

Пишем. Ослобађам се мутних и особених својстава створених ратним стањем у коме живим – својства да будем само непријатељ и ништа сем непријатеља. Дајем све од себе да се не заклањам од праведних захтева и патњи мог непријатеља. Нити од трагедије и замршености његовог властитог живота. Нити од његових заблуда и злочина, нити од спознаје шта ја њему чиним. Нити, коначно, од изненађујућих сличности које проналазим између њега и мене.

Пишем. Дајем интимна, приватна имена спољашњем и туђем свету. Донекле га присвајам. У извесном смислу, уместо прогоњено и страно, поново се осећам као код куће. На тај начин већ уносим малу промену у оно што ми се раније чинило непроменљивим. Такође, док описујем непопустљиву произвољност која обележава моју судбину – произвољност која потиче од људског бића, или од судбине, изненада откривам нове нијансе, нову истанчаност. Откривам да ми сам чин писања о тој произвољности дозвољава да осетим слободу у односу на то. Слободу да испољавам своје биће друкчије, иновативније, а не да се приклањам самој тој произвољности и везујем за њене ограничене, фосилне димензије.

Пишем и о ономе што се више не може вратити. И о ономе за шта утехе нема. Необјашњиво, чак ни тада, околности мог живота не склапају се око мене на начин који би ме паралисао. Безброј пута на дан, док седим за писаћим столом, осећам готово опипљив бол и губитак, као неко ко додирује струју голим рукама, а ипак не умирем. Не могу да појмим на који начин то чудо делује. Можда ћу схватити кад завршим тај роман. Не сада. Још је рано.

Пишем и о животу моје земље, Израела. Земље која је измучена, махнита, опијена овердозом историје, прекомерним емоцијама које људи нису кадри да појме, екстремним збивањима и трагедијама, огромном зебњом и паралишућом трезвеношћу, вишком сећања, пропалих надања и околностима своје судбине јединствене у односу на све друге народе: постојања које понекад изгледа као прича митских размера, прича "већа од живота" до те мере да понекад као да је побркан однос према самом животу. Земље којој је додијала и сама помисао да ће икада досећи нормалан живот земље као све остале, народа као сваки други.

Сурова материја душе

Ми, писци, пролазимо кроз периоде очајања и неверовања у себе саме. Наш посао је у суштини посао деконструкције личности, убијања најделотворнијих људских одбрамбених механизама. Бавимо се, добровољно, најсуровијом, најружнијом и најсировијом материјом душе. Наш посао нагони нас да стално изнова признајемо своје мане, и људске и уметничке.

Па ипак, у томе и јесте тајна и алхемија нашег делања: на неки начин, чим се латимо пера, или тастатуре, престајемо да будемо беспомоћна жртва свега што нас је спутавало пре него што смо кренули да пишемо. Нисмо више робови своје недаће, ни својих личних зебњи, ни "званичне приче" наше земље, нити, пак, саме судбине.

Пишемо. Свет се више на склапа око нас. Какви смо ми срећници. Свет више не бива све ужи.

Превела с енглеског и приредила Весна Рогановић