„Сенаторка” на београдском аеродрому

Кад сам авионом не сећам се више које компаније из Париза и који је парао небо препуно вирус корона каубојима наоружаних „колтовима” (ономад је чешка „збројевка” купила „колт”) слетео на београдски аеродром, пардон, у његову зрачну луку, у згради ме је, са маском на устима и на растојању од пристојна два метра машући ми притом посве елегантно руком, дочекала моја давнашња београдска пријатељица, која је по новом закону „родно осетљивог језика” постала сенаторка или сенатрица. Како јој се више свиђа. На мом дочеку, не би сама. Повела је са собом и две пријатељице. А за које накнадно сазнах да је једна од њих ових дана постала психологиња-психолошкиња, а друга, богме, археологиња-археолошкиња.

Елем, моја симпатија из младих дана, однедавно проглашеним Законом о родној равноправности који је потпуно игнорисао мишљење народа и струке, није више сенатор него постаде сенаторка-сенатрица. Добро је и прошла. Јер да је посланик, одсад би се звала – посланица. Као да ће је, рецимо, послати на рад у неко „посланство”(амбасаду). Овде је важно истаћи да би била посланица у длаку са истом и ни малчице већом платом. На изласку са аеродрома „Никола Тесла”, сасвим ноншалантно уђосмо у најближи „та-пута-и” (такси), а који нас одведе у вреву мог родног града Београда. Шта се то деси у Скупштини Србије па да тако брзоплето и без довољно размишљања прогура и усвоји тај Закон о родној равноправности којим се, ето, позива и призива на употребу „родно осетљивог језика”? Ко је ту осетљив, и зашто?

Недавно за рубрику Погледи у „Политици”, а чији сам дугогодишњи дописник из Париза, написах текст „Сјећаш ли се Сан Ремо” у којем евоцирах моје успомене на онај велики Сан Ремо моје младости. Сан Ремо Мине, Милве, Модуња, Клаудија Виле, Челентана… Сан Ремо, оног лепог и мирног живота Југословена, од Ђевђелије, па све до Триглава. Сетих се, наравно, и ондашњих санремских певачких ведета Орнеле Ванони и Иве Заники, а коју су њени италијански обожаватељи одмила звали „орлом из Лигонкија”  и њене незаборавне канцоне „Ciao cara, come stai” („Здраво драга, како си”), а са фестивала Сан Ремо 1974. године. Да ли сте, можда, слушали ову италијанску канцону? Или, још боље „Zingara” („Циганка”) коју такође пева Ива Заники. Ех, тај Сан Ремо, моје младости! То беше прави Сан Ремо. А нипошто овај данашњи. По објављивању мог текста „Сјећаш ли се Сан Ремо” по први пут у мојој дугој новинарској каријери стиже ме чудан пост мог фана читаоца са алузијом о „родно осетљивом језику”. Јави се постом с пуним именом и презименом (које наравно може бити измишљено као и хејтерски псеудоними) испод мог текста те написа да Ива Заники заправо и није орао, него је она  „орлица”. Види, богати! „Орлица”! Никад досад нисам чуо за некакву „орлицу”, него само за орла! А, ви, да ли сте чули? Или, можда, и у крајњој линији требало би се испети и ласом ухватити орла па видети да ли је он заправо мужјак или женка?!

О темпора, о морес! Или, што оно наш народ вели  „свашта у божјој башти”.

Ова фамозна бирократско-језичка комисија, која је, све ће бити, потрбушке лежећи у овој несносној вирус корона психози, поизмишљала нова имена за професије којим се баве и жене не само мушкарци, очито рачуна на издашну помоћ медија па да прогура у народ новокомпоноване и све те рогобатне речи. При томе испада да ова комисија једино није мислила на то да ли ће се „пелцер” у народу и ухватити. Или ће се, као што у таквим приликама и иначе бива, речи одбијати у празно од ушију народа ненавикнутог на новоизмишљене и на брзу руку склепане речи. Возач трамваја, у једној речи? Трамвајџија. Како се онда зове жена која вози трамвај? Трамвајџијка? Или у две ријечи: возачица трамваја. Мушкарац је металоглодач. А жена? Металоглодачица? Баш, лепо и фино! Или да је жена неким случајем војник? Како би је звали? Војничица, војникуља, војникуша… Или возачица особног аутомобила. Аутомобила, који, не бојећи се казне полиције, паркира на од Хрвата позајмљеној речи – ногоступу. Она је шоферка или шоферица ? Баш сам радознао: колико износи казна у Београду ако паркираш свој ауто по хрватском на ногоступ, а колико ако га паркираш на тротоар? Тротоар (trotoire) је француска реч. А отуд ваљда код Хрвата и тај „ногоступ”.

Бојим се да ће са овом новом језичком пошасти званом родно осетљиви језик у Србију дојахати и новокомпонована варијанта од западних комшија Хрвата. Не би ме нимало чудило да у Београд дође онај „учинковити” реченични склоп комшија „назочан сам на ногоступу, а визави колодвора”.

Не верујем уопште да жене толико инсистирају да их зову „инжењеркама” уместо „инжењера” како зовемо мушкарце. Њих много више интересује да буду у друштву потпуно изједначене са мушкарцима. А не да се деси да су обоје заједно студирали и раде у истој државној институцији, а да мушкарац има већу плату. Зашто? И, докле? Да утешим лепши пол: и у Француској су жене слабије плаћене од мушкараца. А за исти посао и исту стручну спрему. Изгледа да је неповратно прошло време Латинке Перовић, Милке Планинц, Лидије Шентјурц и осталих жена, значајних руководилаца из Титове епохе.

Дипломирани журналиста и професор социологије