„Senatorka” na beogradskom aerodromu

Kad sam avionom ne sećam se više koje kompanije iz Pariza i koji je parao nebo prepuno virus korona kaubojima naoružanih „koltovima” (onomad je češka „zbrojevka” kupila „kolt”) sleteo na beogradski aerodrom, pardon, u njegovu zračnu luku, u zgradi me je, sa maskom na ustima i na rastojanju od pristojna dva metra mašući mi pritom posve elegantno rukom, dočekala moja davnašnja beogradska prijateljica, koja je po novom zakonu „rodno osetljivog jezika” postala senatorka ili senatrica. Kako joj se više sviđa. Na mom dočeku, ne bi sama. Povela je sa sobom i dve prijateljice. A za koje naknadno saznah da je jedna od njih ovih dana postala psihologinja-psihološkinja, a druga, bogme, arheologinja-arheološkinja.

Elem, moja simpatija iz mladih dana, odnedavno proglašenim Zakonom o rodnoj ravnopravnosti koji je potpuno ignorisao mišljenje naroda i struke, nije više senator nego postade senatorka-senatrica. Dobro je i prošla. Jer da je poslanik, odsad bi se zvala – poslanica. Kao da će je, recimo, poslati na rad u neko „poslanstvo”(ambasadu). Ovde je važno istaći da bi bila poslanica u dlaku sa istom i ni malčice većom platom. Na izlasku sa aerodroma „Nikola Tesla”, sasvim nonšalantno uđosmo u najbliži „ta-puta-i” (taksi), a koji nas odvede u vrevu mog rodnog grada Beograda. Šta se to desi u Skupštini Srbije pa da tako brzopleto i bez dovoljno razmišljanja progura i usvoji taj Zakon o rodnoj ravnopravnosti kojim se, eto, poziva i priziva na upotrebu „rodno osetljivog jezika”? Ko je tu osetljiv, i zašto?

Nedavno za rubriku Pogledi u „Politici”, a čiji sam dugogodišnji dopisnik iz Pariza, napisah tekst „Sjećaš li se San Remo” u kojem evocirah moje uspomene na onaj veliki San Remo moje mladosti. San Remo Mine, Milve, Modunja, Klaudija Vile, Čelentana… San Remo, onog lepog i mirnog života Jugoslovena, od Đevđelije, pa sve do Triglava. Setih se, naravno, i ondašnjih sanremskih pevačkih vedeta Ornele Vanoni i Ive Zaniki, a koju su njeni italijanski obožavatelji odmila zvali „orlom iz Ligonkija”  i njene nezaboravne kancone „Ciao cara, come stai” („Zdravo draga, kako si”), a sa festivala San Remo 1974. godine. Da li ste, možda, slušali ovu italijansku kanconu? Ili, još bolje „Zingara” („Ciganka”) koju takođe peva Iva Zaniki. Eh, taj San Remo, moje mladosti! To beše pravi San Remo. A nipošto ovaj današnji. Po objavljivanju mog teksta „Sjećaš li se San Remo” po prvi put u mojoj dugoj novinarskoj karijeri stiže me čudan post mog fana čitaoca sa aluzijom o „rodno osetljivom jeziku”. Javi se postom s punim imenom i prezimenom (koje naravno može biti izmišljeno kao i hejterski pseudonimi) ispod mog teksta te napisa da Iva Zaniki zapravo i nije orao, nego je ona  „orlica”. Vidi, bogati! „Orlica”! Nikad dosad nisam čuo za nekakvu „orlicu”, nego samo za orla! A, vi, da li ste čuli? Ili, možda, i u krajnjoj liniji trebalo bi se ispeti i lasom uhvatiti orla pa videti da li je on zapravo mužjak ili ženka?!

O tempora, o mores! Ili, što ono naš narod veli  „svašta u božjoj bašti”.

Ova famozna birokratsko-jezička komisija, koja je, sve će biti, potrbuške ležeći u ovoj nesnosnoj virus korona psihozi, poizmišljala nova imena za profesije kojim se bave i žene ne samo muškarci, očito računa na izdašnu pomoć medija pa da progura u narod novokomponovane i sve te rogobatne reči. Pri tome ispada da ova komisija jedino nije mislila na to da li će se „pelcer” u narodu i uhvatiti. Ili će se, kao što u takvim prilikama i inače biva, reči odbijati u prazno od ušiju naroda nenaviknutog na novoizmišljene i na brzu ruku sklepane reči. Vozač tramvaja, u jednoj reči? Tramvajdžija. Kako se onda zove žena koja vozi tramvaj? Tramvajdžijka? Ili u dve riječi: vozačica tramvaja. Muškarac je metaloglodač. A žena? Metaloglodačica? Baš, lepo i fino! Ili da je žena nekim slučajem vojnik? Kako bi je zvali? Vojničica, vojnikulja, vojnikuša… Ili vozačica osobnog automobila. Automobila, koji, ne bojeći se kazne policije, parkira na od Hrvata pozajmljenoj reči – nogostupu. Ona je šoferka ili šoferica ? Baš sam radoznao: koliko iznosi kazna u Beogradu ako parkiraš svoj auto po hrvatskom na nogostup, a koliko ako ga parkiraš na trotoar? Trotoar (trotoire) je francuska reč. A otud valjda kod Hrvata i taj „nogostup”.

Bojim se da će sa ovom novom jezičkom pošasti zvanom rodno osetljivi jezik u Srbiju dojahati i novokomponovana varijanta od zapadnih komšija Hrvata. Ne bi me nimalo čudilo da u Beograd dođe onaj „učinkoviti” rečenični sklop komšija „nazočan sam na nogostupu, a vizavi kolodvora”.

Ne verujem uopšte da žene toliko insistiraju da ih zovu „inženjerkama” umesto „inženjera” kako zovemo muškarce. Njih mnogo više interesuje da budu u društvu potpuno izjednačene sa muškarcima. A ne da se desi da su oboje zajedno studirali i rade u istoj državnoj instituciji, a da muškarac ima veću platu. Zašto? I, dokle? Da utešim lepši pol: i u Francuskoj su žene slabije plaćene od muškaraca. A za isti posao i istu stručnu spremu. Izgleda da je nepovratno prošlo vreme Latinke Perović, Milke Planinc, Lidije Šentjurc i ostalih žena, značajnih rukovodilaca iz Titove epohe.

Diplomirani žurnalista i profesor sociologije