Зашто су самоуправљачи доживели „вестерн транзицију”

Реаговање на текст  „Самоуправљачи и вестерн транзиција”, „Политика” 19. 7. 2021.

У недавно објављеном тексту у „Политици” г. Синиша Корица, бивши члан савезне владе и публициста, настоји да објасни „вестерн транзицију” нашег социјалистичког система управљања и његов брзи пад.

Пре тога констатује познату успешност самоуправног система шездесетих и седамдесетих година прошлог века, са чиме сам потпуно сагласан. Југославију смо у том периоду довели до нивоа средње развијених европских земаља, развили смо снажну индустрију и врло брзо успели да запослимо око пет милиона грађана, превазишли све источноевропске земље. То постижемо увођењем самоуправљања почетком педесетих година.

 Г. Корица потом констатује: „Ту смо стали и пали”, јер није имао ко да нам каже како треба систем мењати и очувати. Зар је требало неко то да каже нама који смо га стварали и остварили спектакуларне резултате. При томе наводи неке од разлога пада самоуправљања, са којима се ја не могу сложити, јер сам био као и он актер тих догађања.

Слажем се да је један од разлога неефикасности самоуправљања било превелико мешање у управљање и руковођење и да је менаџмент фирми требало да има већу самосталност. Тај проблем настаје када се почиње трагање за што непосреднијим одлучивањем радника, па се некритички формирају основне организације удруженог рада, па чак и некакве радне јединице (то смо називали оуризацијом), чиме је настало цепање и уситњавање и технолошких целина предузећа. Свака новоформирана ћелија тражила је више права па и изван свог домена, па смо долазили до апсурда да спремачица одлучује да ли ће директор ићи на службени пут. Али нико није прописивао такав начин организовања и садржину одлучивања, па када смо уочили грешке могли смо их исправити.

Као други разлог наводи се „самоуправљачи  по природи свог бића форсирају потрошњу у односу на развој”, што не одговора стварности или се бар не може генерализовати.

Неаргументовано се констатује да је титулар својине била једна партија – комунистичка, и тврди да су сви директори обавезно обавештавали председнике општина и секретаре комитета о својим завршним рачунима. У том периоду био сам секретар комитета СК у Младеновцу и никада директори ни мени ни председнику нису званично полагали рачуне о свом пословању нити сам им то тражио.

Предузећа су била у друштвеном власништву и све одлуке су доносили  њихови органи самостално и нико са стране није им наметао решења, нити им је могао отуђити део својине без сопствених одлука.

Г. Корица затим каже, ако није било губитака „ исказану добит једва су дочекали самоуправљачи”. Дакле, „алави” радници, да је што пре развуку и потроше на тринаесте плате и бесплатну стамбену изградњу.

Опет ћу се послужити примером чији сам био учесник. Радио сам у предузећу „Петар Драпшин” у Младеновцу и биран сам у Раднички савет. Предузеће добро послује, имамо доста пара на располагању и пред крај године и очекујемо тринаесту плату. Заказује се седница РС и очекујемо верификацију одлуке. На седници директор предлаже: ми имамо пара не за једну већ за две тринаесте плате, али ја вам предлажем, и образлаже, да та средства уложимо у подизање нове ковачнице алуминијума, чиме бисмо заокружили процес производње и дуплирали извоз за Чехословачку. Ковачницу можемо пустити у погон до краја следеће године. После исцрпне расправе доноси се одлука са само два гласа против. Ковачница је изграђена што је имало значајне ефекте на наше пословање. Колико је само таквих примера било широм наше земље.

Често се констатује да је друштвена својина била неефикасна и ако смо са њом постизали натпросечне резултате. Маркс је рекао „ да је својина однос људи поводом ствари”. Па зашто нисмо мењали тај однос поводом заједничке имовине. Зар смо морали увести предаторску, тржишну привреду 19. века засновану на неолибералном концепту и суровој експлоатацији, уз поклањање заједнички створене својине средствима радника експлоататорима, и зашто нисмо тражили решења у радничком акционарству.

Поставља се питање да ли је било претешко бреме на леђима предузећа као што се наводи у тексту које је чинило „велико социјално законодавство”  и да ли је и то допринело урушавању самоуправљања. Па то бреме смо носили све време и док смо постизали најбоље резултате 70-их година, и градили нове фабрике. Социјално-економска права у области рада, образовања, здравства и др. била су стимуланс за већа прегнућа. Били смо поносни на тај свеобухватни корпус права за која се данас боре милиони људи, а ми поново са њима из почетка, уместо да уживамо и даље развијамо оно што смо већ имали.

Крајем 80-их година, са појавом национализама, републике стимулишу своје фирме да се енормно задужују, јер дугове враћа федерација, без обзира на то што то повратно оптерећује привреду. Затим 90-их година са санкцијама и ратним окружењем закључује се да се централизацијом може томе одупрети. Друштвена својина се подржављује. Укида се самоуправљање, а формирају мешовити  управни одбори са председницима УО и кључним личностима у одлучивању са стране, изван предузећа, послушници који ће управљати. Па ипак смо успели 90-их  да сачувамо фирме од уништавања, чак и да одржимо број запослених. Али смо тако прострли црвени тепих досовској власти која након тога долази и све распродаје, поклања, уништава.

Нисам у стању да себи одгонетнем како је било могуће и шта је то допринело да се један систем преко ноћи суноврати и то без икаквог отпора радничке класе и грађана, који су били творци тог система и уживали његова социјална и економска права. Како је могуће да нико није пружио отпор досовском Закону о приватизацији из 2001. и изменама Закона о раду, којима су чак неки синдикати аплаудирали.

Морамо имати у виду да је наш систем друштвеног самоуправљања био заразан и опасан за капиталистички свет. Отуда се према свакој земљи која у свом систему има чак и примесе социјалистичког, предузимају репресивне мере па чак и обојене револуције. Зато је у Југославији у корену требало уништити самоуправни социјалистички систем, обесмислити друштвену својину, хипертрофирајући значај тржишта и ако смо ми у том периоду пословали на тржишним принципима. Мислим да је и то био разлог разбијања СФРЈ.

Крајње је време да о овим проблемима искажу свој суд наша наука, струка и политичка јавност.

Политиколог у пензији