Празна флаша рума у три поподне

Када су Маркеса упитали шта му је у животу највише недостајало, кратко је одговорио: "Писац", мислећи, притом, на особу која би му помогла у исписивању најобичнијих честитки или писама саучешћа. "Ако се једног дана нађем са наизглед нерешивом ситуацијом да напишем причу од петнаестак страна у једном дану, сигуран сам да би до вечери у томе успео. Можда би то била лоша прича, али би обавеза била испуњена. Нисам, нажалост у стању да напишем ни најобичнију честитку, а да се не мучим недељу дана, ждерући сопствену џигерицу", каже писац.

Но, није Маркес једини аутор кога мучи тај проблем. Луиса Алкориса, сјајног писца и сценаристу многих Буњуелових филмова, Маркес је једнога дана затекао над празном хартијом. Није се мучио изнад сценарија – требало је да за полуписмену рођаку начини молбу општини. Маркес је покушао да му у томе помогне, али посао је лоше одмицао и молба никако није била написана. Шест сати касније, Алкорисова рођака затекла је у три поподне, Маркеса и Алкориса смрвљене од попијене флаше рума, како гледају у – празан папир. Видевши да два писца нису у стању да напишу молбу, сама им је лако и брзо издиктирала текст. "Тога дана, као уосталом и данас, мислио сам да је можда та полуписмена жена, која је већи део живота провела међу судовима у кухињи, писац који ми је целог живота недостајао", каже Маркес.

Завођење кроз причу

Ернест Хемингвеј сматрао је да се све озбиљне ствари у животу морају радити стојећи, као "бокс и писање, на пример". Потпуно лишен сујете, на додели Нобелове награде за књижевност, рекао је члановима Комитета: "Требало је да награду дате Карен Бликсен". Карен Бликсен илити Исак Динесен (псеудоним под којим је ушла у књижевност), почела је да пише приче тако што их је прво говорила увече, пред спавање, свом љубавнику, Денису Финч Хетону, у Африци. Заведен њеним хумором, харизматичним духом и бљештавом интелигенцијом Финч Хетон је једно време живео с њом, на њеној фарми близу Нгонг брда, у Кенији. Желећи да узврати Бликсеновој за све приче које му је даровала ("била сам попут Шехерезаде", јетко се сећала Бликсен), Финч Хетон ју је повезао на једну од првих вожњи авионом, који су се у то време – правили од платна. "Како се слеће?", питала је, у авиону, Бликсен "Трик је – никада не слетети", одвратио је он. После његове смрти (погинуо је у авионској несрећи, близу Савоа) и пошто је непосредно пре тога изгорела њена фарма и она једва преживела сифилис, Бликсен се вратила у родну Данску. Није са собом имала ништа. Осим прича, које ће свет тек открити. Хемингвеј је врхунског прозаисту у њој препознао одмах. После прве прочитане реченице.

Томас Ман је писао ујутру, по дневном распореду. У одређеном тренутку, Катја Ман би унела послужавник са кафом или чајем. Поподне је слушао Баха, Бетовена, понекад Моцарта. Он је један од оних ретких књижевника који је успео да пише једнаком силином и изузетна дела и после добијања Нобелове награде.

Када је објавио прву књигу, Борхес је од три стотине штампаних примерака двеста одмах поделио пријатељима, а преосталих сто тајно стављао у џепове капута гостију часописа "Носотрос". Надао се да ће се на тај начин неко одлучити да о његовој књизи напише белешку, критику или рецензију. Борхес је сматрао да је највећи проблем младих писаца у томе што у тренутку када пишу мисле о успеху или неуспеху. "Пишем са себе или за хипотетичко друго лице", рекао је Сартр. На чему тренутно радите, питали су Бродског. "На себи", лапидарно је одговорио.

Као што постоји историја исписане и објављене литературе, тако постоји и историја књижевности коју никада нећемо прочитати, јер су писци написане рукописе – уништили. Чувено Гогољево спаљивање другог дела "Мртвих душа" и Кафкина молба да се рукописи који су остали иза њега спале, само су знак за оно што највећи међу писцима често раде – бацају и уништавају оне странице којима нису задовољни. Но, не дешава се увек тако.

Писање и казна

Понекад, неки рукопис бива и спашен. Догодило се да је , пре него што је кренуо из Боготе у Европу, као извештач Ел Еспектадора, у Маркесов стан у Боготи улетео песник Хорге Гаитан и тражио прилог за књижевни часопис. Будући да је Маркес рекао да нема ништа што би понудио, Гаитан је почео да прекопава по корпи за отпатке. Из ње је извукао цело поглавље које је Маркес избацио из свог, тада већ објављеног, првог романа. Гаитан је хитно од Маркеса затражио наслов. Маркес је одвратио: "Не знам, али то што држиш је Монолог Изабеле док посматра како у Маконду пада киша". Ова приповетка, одмах по објављивању, стекла је бројне поклонике међу читаоцима и критичарима. Но, то није променило навике овог писца. Наставио је да кида и цепа рукописе за које сматра да нису вредни штампања.

Данило Киш говорио је да пише тешко и да се више пута враћа свакој написаној реченици. За време писања "Енциклопедије мртвих", тешко је оболео. Кажу да је његов коментар био кратак: "Такве се књиге не пишу некажњено". Милорад Павић је, пошто је завршио "Хазарски речник" месецима био болестан.