ПОБЕДНИКУ НЕ ПРИПАДА ПЉАЧКА

Да ли је постизборна битка за функције у јавним службама природно право победника, затворен круг из кога није могуће искорачити? Може ли се рећи да се кроз историју у врху власти смењују само различите групе, више или мање корумпиране? И зар свакога, ко сумња у одлуке власти, мора стићи казна?

Сва та питања нису актуелна само због Тадићевог наглог открића врлина СПС-а насупрот манама претходног партнера у влади на челу с Коштуницом, оптуженог за конзервативизам, национализам, мањак мудрости. Слично откровење присутно је безмало у свим медијима али и у врху неких парадржавних структура и поклопило се, гле чуда, са актуелном сменом власти.

Факат би било уверљивије да се све то десило много раније. За хвалоспеве власти СПС – ДС уз закаснеле критике на рачун одлазеће, не треба богзнакаква храброст. Напротив. Лако је бити генерал после битке, а степен кукавичлука који се доказује додворавањем новој коалицији ниподаштавањем старе, колико је отужан, толико је лош за друштво и државу. Није џабе речено „свачији пријатељ је ничији”.

На делу је и Ничеов аманет да је понекад ваш најбољи пријатељ и најбољи непријатељ, јер с „пријатељима” који после натезања око састављања коалиције са закашњењем претрчавају на победничку страну, никад нико не може бити начисто. Сада, када се слегла прашина предизборних обећања, требало би да је јасно не само да је проевропски курс Србије добио убедљиву подршку и да Тадић није издајник ако другачије чита ССП од Коштунице, него и да Куштуница није без памети ако је због својих уверења и привржености међународном праву изабрао тежи, а не лакши пут у политици.

Дивљење новој номенклатури доказује и до које је мере у друштву распрострањен клијентелизам. Не постиже се „увођење европских стандарда” тако што се свуда на водећа места поставе „клијенти” – сапутници владајуће политике; напротив, то је пут који води у ћорсокак, далеко од европских вредности. Пречицу ка модернизацији демонстрирају скандинавске земље, где се од владајуће политике тражи суздржаност и самоограничавање по преузимању власти.

Грабеж функција после освајања власти био је чест пратилац политичких промена. Знамо како је то изгледало у једнопартијском систему, мада су се са истим проблемом суочавале и парламентарне демократије. У САД је, на пример, у првој половини 19. века био раширен „систем пљачке” (spoils system), који је подразумевао расподелу служби и положаја присталицама оне политичке странке која освоји власт. То је трајало све до ере председника Гранта, 1877. године.

Такав „систем” је био морално споран, не зато што су највише државне положаје заузимали лидери из победничке странке, него зато што су на ниже позиције за које би морала да буде пресудна стручност – постављани партијски људи. Појаву је 1832. године фино описао Вилијам Мерси, сенатор из Њујорка, који је у жељи да оправда отпуштање јавних службеника из поражене странке добродушно казао да „победнику припада пљачка”. Тај систем није био само неправедан, него и нерационалан, што је било огољено када је председник Бенџамин Херисон током једне једине године, поред свих осталих јавних службеника, сменио и 31.000 поштара.

Пошто је достигла гротескне размере, описана пракса је крајем 19. века напуштена у корист система награда на основу способности. Што не значи да је „клијентелизам” искорењен. Расподела неоправданих „инвалидских пензија” у Италији, „награде” које политичари деле присташама у Латинској Америци и владини „додаци” које примају новинари у Мексику – све су то различити видови исте болести. Жеља да Србија убрзано настави путем европских интеграција можда може повољно да утиче на другачије, европскије понашање и у погледу јагме на положаје и привилегије. Мада искуство Словеније, донедавно председавајуће ЕУ, доказује да чак ни улазак у ЕУ није гаранција за одустајање од лоших навика.

Када је 2004. године власт преузела коалиција десне средине под вођством садашњег премијера Јанеза Јанше, прве две године мандата је готово у целини потрошила на промену чланова управних одбора државних и јавних предузећа, а онда је наставила да мења „од горе према доле”. Истовремено је кренула у офанзиву на све словеначке медије које је сматрала либералним, дакле наклоњеним опозицији. У том циљу су закони мењани као прљав веш, па је нови закон о јавној радио телевизији, некада угледан медиј, претворио у трабант владе. Премијер Јанша је у међувремену политички неутралисао „неполитичког” председника државе (Дрновшека), а са шефовима великих државних предузећа постигао договор којим је држава „Истрабенцу” и Пивари „Лашко” (тајкунима, како их Јанша назива данас) омогућила куповину великог пакета акција „Меркатора” по изузетно повољној цени. Привредници, Јаншини тадашњи савезници, за узврат су, преко повезаног капитала, у дневницима „Дело” и „Вечер” инсталирали уреднике и редакције по укусу власти.

Политика је малобројним независним медијима скресала крила тако што су им државна предузећа ускратила рекламе, а ако ни то није помогло, уследиле су оптужбе и дисквалификације (у медијима под паском владе) о националој издаји и „новинарима петоколонашима”. Последично велики број словеначких новинара признаје да је присиљен на аутоцензуру или да замени професију. Тако је Јаншина власт пре око две године постигла скоро потпуну контролу над друштвом и медијима. Али није трајало дуго – тиражи су се срозали, уредништва побунила, у Бриселу и широм ЕУ колала је петиција против ограничења медијских слобода коју је потписала трећина словеначких новинара. „Тајкуни”, у страху за капитал уложен у пропадајуће медије, властима тада отказују послушност.

Сада Јаншина полиција спектакуларно хапси и ставља затезне пластичне лисице на зглобове оних с којима је власт до пре пар година весело трговала. Јанша, сведоче одметнути „власници” медија (данас прогоњени тајкуни), захтева да му „предају” контролни пакет акција јер би да уочи избора врати под окриље владе „Дело”, национални дневник. Јаншина опција улази у предизборну кампању посвађана с већином медија у држави, док криминалисти из Финске истражују корупционашку аферу око наруџбине борбених оклопњака 8x8 финске „Патрие”. И све то у земљи која би, према замисли премијера Јанше „позајмљеној” од Блера, да буде „светионик 21. века”.

Србија има одличну прилику да учи на грешкама оних који су успели да уђу у Унију и да њихове промашаје не понови. Борис Тадић је, како је забележила Соња Лихт, својевремено био фасциниран уверењем Розе Луксембург да је мера слободе „слобода за оне који мисле другачије”. Ово време поставља на искушење Тадићеву приврженост том уверењу. Напредак Србије мериће се не само према ономе што је промењено, него и шта су све властодршци могли, али због општег добра нису желели да промене, узму или смене.