Усамљеност у Улици храстова

Дечји филм је у холивудској фабрици снова прилично профитабилан и заиста виталан жанр – од Дизнијевих анимација, преко култног Флеминговог Чаробњака из Оза, филмова детета звезде Ширли Темпл, Стивенсонове Мери Попинс са Џули Ендруз, до хиперпродукције деведесетих у дигиталној анимацији са једне и играној продукцији тинејџерској филма.

Домаћи филм, жанровски прилично сужен, у последње две деценије, показивао је потпуно одсуство дечјег филма. Седамдесете су представљале златно доба овог жанра у југословенској кинематографији (Бранко Бауер са Салашем у малом риту, Зимовањем у Јакобсфелду, Бошком Бухом, Ј. Ранчић са Последњом трком, М. Реља са Влаком у снијегу или О. Глушчевић са Вуком самотњаком и Капетаном Микулом Малим), док су осамдесете, кроз акценат (треш) комедије или социјалне драме, лагано потиснуле дечји филм, пред сам распад Југославије. Деведесетих нестаје дечји филм – деца су одрастала брже од својих родитеља. Анђели као да су на својим крилима задобили

И док су мали јунаци поменутих југословенских аутора углавном били део руралног контекста, Аги и Ема Милутина Петровића, најновији дечји филм, који ће свакако обележити српску кинематографију, говори о безнађу једног детета у сасвим урбаном контексту. Аги (Стефан Лазаревић) деветогодишњи је дечак који проводи време сам будући да га родитељи занемарују уз оправдање да непрестано раде. У усамљеном дечаку бујне имагинације отвара се психолошки механизам и он креира измишљеног пријатеља (у англосаксонској литератури чест мотив у дечјој психологији). Средовечна Ема (Милена Дравић) постаје Агијева нова пријатељица која живи у необичној, бајковитој напуштеној кући у суседству. Парафразирајући почетак Харија Потера и камена мудрости, Милутин Петровић даје свом малом јунаку измишљене моћи у једном паралелном свету јарких боја. Али, Аги има само једну пријатељицу, а његови прави родитељи страшнији су од Харијевог ујака и ујне. 

Агијеви родитељи (Ана Софреновић и Драган Мићановић) и ујак (Никола Ђуричко) припадају Копландовој генерацији икс, која је дивергирала или у бездушне, зомбијевске јапије, или пак у летаргичне капитуланте који ће преспавати сопствени живот. Будући да, срећом, није постао жртва њених замки, Милутин Петровић се заправо разрачунава са својом генерацијом која је себи допустила самозаборав у свету конзумеризма, кредита за огромне куће и плазма телевизора. Агијеви родитељи не опште са Агијем, они су Јонескови господин и госпођа Смит трећег миленијума, злочиначки пар убица душе сопственог детета. С предумишљајем.  

У холивудском серијалу у коме главну улогу тумачи Калкин Меколи, дечак је Сам код куће. Милутин Петровић се наслања на ово остварење редитеља Криса Коламбаса (такође аутора Харија Потера и камена мудрости, и Харија Потера и дворане тајни), дечак-глумац Стефан Лазаревић визуелно и подсећа на Меколија, али је сасвим другачијем сензибилитета – танкоћутан, интроспективан. Заиста сјајна улога малог дебитанта, одмерена и самосвесна.

Петровић смешта свог јунака, свог дечји алтер его, у готово ванвременски контекст, у Недођију (или, пак, Никадођију), у наизглед непрепознатљив Београд и Србију, у којој Вишњичка бања изгледа као кулиса из холивудског филма. Но, редитељ гледаоцима прави замку (јер, ово је и дечји филм за одрасле) – са пуно горке ироније он ће Скупштину назвати Музејем воштаних фигура. Плато испред Савезне скупштине једне Земље истине, љубави и слободе, тамо негде, на Југу-Југоистоку, заувек остаје обремењен значењем које ће обележити не само наше, већ и животе наше деце, и њихове деце... Петровић није допричао, а није ни желео, оно што је започео у своје претходне две ангажоване сатире које су носиле криптоване поруке посвећенима. Са Агијем и Емом отворио је поглавље новог сензибилитета, нове осећајности, каква скоро није виђена у српској кинематографији. Иако његов филм носи елегичну ноту, Петровић никада не досеже патос. Од тога га брани његова пословична (ауто)иронија.

Остајући веран својој опсесији, Хичкоку, аутор у фотографији инсистира на евокацији техниколора, који није у функцији ероса већ разбијања сивила свакодневице. Топла техниколор-црвена враћа у то пренатално, уљуљкано стање, из кога је јунак (а и сам аутор) истргнут и бачен у свет. Црвена вришти и кроз костим Милене Дравић као Еме, и кроз јагоде са шлагом у зимско јутро. Ема маестралне Милене Дравић је и Мери Попинс, и Дороти из Канзаса,  и Дон Кихот, и Краљ Рибара (Fisher King). Она, као Јунгова анима, сажима мудрост, лепоту, благост и топлину зреле жене, уз магијске моћи.