Из немачког логора у југословенски затвор

У једном од претходних наставака серијала о заробљеницима Априлског рата, „Политика” је објавила текст о Милошу Вучковићу, оцу београдског адвоката Слободана Вучковића. Тим поводом, нашој редакцији се јавио Миливоје Живановић, син Љубомира Живановића, такође заточеника и пријатеља Милоша Вучковића. Он је поделио причу о свом оцу Љубомиру с нашим читаоцима, мотивисан тиме што је, како каже, тема којом се бави наш серијал „врло мало обрађена тако да овај фељтон можда по први пут открива широј јавности како је то било”.

Љубомир Живановић (Удовице 1897 – Београд 1988) био је Вучковићев колега и друговао је са њим и пре Априлског рата. Заједно су радили у Народној банци Краљевине Југославије а нашли су се скупа и у заробљеништву.

„Пре рата, мој отац радио је као виши чиновник Народне банке, а 1940. је унапређен за директора филијале у Крагујевцу. Такође, радио је хонорарно као књиговођа у једној агенцији а бавио се и виноградарством у свом винограду у околини Смедерева. Као резервни коњички мајор је заробљен у Босни након Априлског рата. А одатле правац Немачка и логори у Нирнбергу, Оснабрику и Хамелбургу”, каже Миливоје.

Памтећи очеве приче, он каже како су српски официри у логорима третирани са поштовањем.

„Ако би немачки капетан позвао мог оца на рапорт, салутирао би том приликом као да је пред њим немачки мајор а не сужањ. Заробљеници су у почетку добијали пакете с храном и потрепштинама из разних земаља, а најчешће из САД. Те пакете су прегледали немачки војници, након што би испразнили бараке од заробљеника. После једног таквог прегледа нестао је ручни сат ’лонзин’ капетану Србину. Дигнута је узбуна и после два дана пронађен је сат. Украо га је немачки стражар, који је сутрадан стрељан”, говори Миливоје.

Како се погоршавао положај Немачке на фронтовима, престало је са пакетима и почело је гладовање, а оброци у логору су били недовољни и нередовни.

„Репа је била главно јело. Мој отац је у логор 1941. ушао са 90 килограма а 1945. је имао 46 килограма”, наводи Миливоје.

Он се сећа и очевих прича о неслози међу српским официрима у логорима. Линија поделе је била између једних који су напрасно подржали надолазећу Црвену армију, па су скинули кокарде са својих шајкача и црвеним концем на њима извезли петокраке, и других, који су на својим капама задржали кокарде и међу којима је био и Љубомир. Када су Американци маја 1945. ослободили Хамелбург, многи српски заробљеници су се двоумили да ли да се врате у комунистичку Југославију.

„Мој отац није имао дилему. Желео је назад у Србију, где га је чекала моја мајка, брат, велика фамилија, имање које је толико волео. Повратак за Југославију је организован у сточним вагонима. На том путу, негде у Хрватској, воз је стао на отвореној прузи. Убрзо су се појавили млади скојевци и скојевке с машинкама, наредивши да сви официри изађу и стану поред вагона. Затим су скојевци репетирали оружје, наредивши официрима да клекну и рекавши им да ће их све стрељати јер су сви они издајничка стока која није заслужила да живи! Међу више хиљада заробљеника-повратника било је и старијих пуковника. Многи су почели да плачу, да се тресу од страха. Све је трајало прилично дуго и чекала се милост или смрт. То је био ’одбор за дочек’ српских официра из заробљеништва. Љубомир је кажњен као и сви остали који су имали кокарду: одмах из воза у Београду је спроведен на три месеца затвора у Сремској Митровици. Уместо да после више од четири године поново загрли мужа, моја мајка Јелица, ћерка дивизијског генерала Миливоја Димитријевића, носила му је тамо пакете. Заробљенички живот имао је и последице. Мом оцу попустило здравље, па је због срчаних тегоба отишао у инвалидску пензију. Али, радну активност је наставио у свом винограду па је захваљујући раду и природи поживео 91 годину”, објашњава Миливоје.