Вилијам Бaроуз, рок гуру

"У САД мораш да будеш или девијантан,
или да умреш од досаде"
Вилијам Бороуз

Вилијам Бароуз (1914-1997), вероватно најексцентричнији од свих битника, аутор "Голог ручка", постао је писац захваљујући дружењу са Џеком Керуаком. Бaроузова харизма и мрачни поглед на живот инспирисали су не само његове књижевне следбенике, већ и интернационалну филмску и рок сцену.

Обожавали су га Боб Дилан и Пети Смит, Курт Кобејн је с њим 1992. снимио лонгплејку "Звали су га свештеник". Кобејн који је био Бороузов велики фан желео га је за улогу особе разапете на крст у Нирванином видео-споту "Heart shaped box", али до те сарадње ипак није дошло. Легендарни режисер Гас Ван Сант му је дао малу, али запажену улогу пропалог свештеника овисног о хероину у филму "Drugstore cowboy". Две године касније, Ван Сант ће чак употребити Бароузову cut up технику за филм "Мој приватни Ајдахо", култну инсценацију Шекспировог Хенрија IV са чијом оригиналном причом радња филма има тек овлашних додира. Бароуз је један је од првих заговорника хомосексуалних слобода у својој земљи, писац кошмарних визија (неретко под дејством дрога) и бритких опаски на рачун америчког правног система. Пре њега, нико се није усуђивао да ствари назове својим правим именом или да јавно призна своје скривене пориве и мане.

Бароуз је за собом је оставио двоје деце, по једно из оба брака са једине две жене са којима је икада имао сексуални контакт.

Ален Гинзберг (1926-1997) пореклом је из њујоршке јеврејске породице либералних политичких ставова – отац је био песник, мајка комуниста. Тинејџер Гинзберг почиње да пише коментаре за Њујорк тајмс у којима се заузима за права радника. Иако већ од ране младости пише поезију; баш као и Бароуз, тек после сусрета са Керуаком схвата да се писање може назвати професијом: "Уместо да буде морнар који је пискарао, Керуак је био писац који је, такође, радио на бродовима. То је променило мој животни став јер сам писање коначно почео да схватам као свој свети позив".

Објављивањем своје прве збирке поезије "Крик и остале песме" скренуо је на себе пажњу публике. Било је то две године пре објављивања Керуаковог романа "На путу". Његови стихови су шокирали слушаоце, осуђивани су као опсцени, јер су отворено наговештавали хомосексуалност. Али Гинзберг је својим иступима свуда где пође побуђивао контроверзне реакције, нарочито политичара. Изазвао је негодовање у Индији, избацили су га са Кубе и из Прага, а америчкој десници је био велики трн у оку због гласних протеста против вијетнамског рата, што га је, опет, учинило једном од највећих идола хипи покрета. Пренео је дух битничке поезије у Енглеску, кроз низ наступа у лондонском клубу УФО, прослављеном по концертима бендова Пинк флојд и Софт машин (названог по Бароузовом истоименом роману)

Боб Дилан признаје да никада не би успео да развије своје песничке склоности да га на то није подстицао његов пријатељ Гинзберг. Раних 1980-их Гинзберг се прикључио панк-рок покрету .

Алена Гинзберга и Вилијама Бароуза је везивало четрдесетогодишње пријатељство које се прекинуло 5. априла 1997. Гинзберговом смрћу. Бароуз га је надживео свега четири месеца, a његови савременици и малобројни преживели из бит генерације тврде како је "намерно отишао код Гинзберга да са њим заврши започет разговор". Овај чудан двојац је доказ тезе да се супротности привлаче; док је Гинзберг био велики хуманиста, заговорник политичких и сексуалних слобода, идеалиста и човекољубац, Бароуз је био мизантроп.