Чека српско држављанство док чува кости јунака на Виду

Оно што је легендарни чича Ђорђе Михаиловић за Зејтинлик то је Василики Петровић за маузолеј на Виду, гробницу на острву крај Крфа, у којој се чувају кости српских војника који су дали живот за отаџбину и подлегли тифусу и ранама по преласку Солунског фронта. Како и пише на улазу у здање украшено великим грбом двоглавог орла, ту леже српски јунаци који нису завршили у оближњој Плавој гробници.

Крај њихове вечне куће шест дана недељно стражари, чисти је и, за ходочаснике који са свих страна Србије и света стижу да им се поклоне, отвара врата Василја – каже да јој име тако гласи на српском језику. Чува их, додуше, коју деценију краће него чича Ђорђе гробницу у Солуну јер је преко плећа пребацила око пола века мање од њега.

Ипак, о њима брине са истим жаром већ 15 година, о чему сведочи Жељко Поповић, председник Крфског друштва српско-грчког пријатељства. Свесна је да стражари над највреднијим остацима српске историје, јунацима о чијој храбрости и данас довољно говоре страни генерали, да безмало ми то и не морамо да чинимо. Већ неколико година чека да јој се испуни једна од највећих жеља и обећање које су јој приликом једне од посета дали представници наше државе, из Министарства рада, под чији делокруг послова, каже, и она припада. То је жудња да поред држављанства земље у којој је рођена, добије и српско, као доказ свог порекла и сродства са јунацима чије кости чува.

Василја Петровић се не жали, већ се стрпљиво нада, стражари и чека, док у међувремену завршава постдипломске студије Кипарског универзитета, након дипломирања на Теолошком факултету на Аристотеловом универзитету у Солуну. За њену велику жељу да и црвеним пасошем докаже да је Српкиња сазнали смо од туриста који су се ових дана вратили са летовања у Дасији и ходочашћа на Видо. Како објашњава један од њих, Милош Илинчић из Београда, шокиран је чињеницом да девојка, захваљујући чијој пожртвованости и труду маузолеј-костурница опстаје нетакнут, годинама чека на испуњење обећања наших државника.

– Ако представници Србије могу да уруче држављанство глумцима Рејфу Фајнсу и Стивену Сигалу, кошаркашима, фудбалерима попут (Клеверсона Габријела Кордове) Клеа из Партизана, треба хитно да га дају и девојци која чува, воли и пази маузолеј на Виду. Срамотно је да ми не бринемо о тако битним стварима. Да нису ти јунаци положили кости за отаџбину, ко зна како бисмо данас живели. Не треба ништа да одлажемо за касније, тако остајемо без Космета, па ћемо ако се не побринемо за Видо, остати и без њега. Мештани Крфа рекли су нам да су Французи хтели тамо да граде хотелски комплекс, а Арапи коцкарницу. Неко ће успети то да нам уништи, срећом имамо Василју да нам чува јунаке. Боље је да наши посланици и привредници попут Палме улажу новац у Видо него да обрћу неке прасиће у Паралији. Поразно је што не ради једно крило врата на маузолеју и не може уопште да се отвори – наглашава Илинчић.

Петровићева истиче да јој рад на Виду много значи јер воли свој посао, место које чува и српски народ. Зна да је српског порекла, то осећа. Њен прадеда био је Србин који је дошао на Крф пре Првог светског рата, али каже да јој, нажалост, деда никада није причао о њему, па нема података одакле тачно потиче.

– Сигурно је, међутим, да је презиме Петровић чисто српско и да потиче из Далмације или Црне Горе. Пре неколико година представници Министарства рада из Србије желели су да ми дају српско држављанство и тиме ми укажу част. Још га нисам добила, не знам у ком је стадијуму сам процес, али ће за мене свакако бити част када га добијем – скромно казује Василја Петровић.

Она радним данима и суботом од 10 до 15 часова чува маузолеј који је 1939. саградио саградио руски архитекта Николај Краснов, познат по томе што је у Београду осмислио здања попут садашње зграде Владе Србије и Државног архива, као и пројектовао обнове цркве Ружица на Калемегдану, унутрашњости Старог двора на Дедињу и Дома Народне скупштине.

– Василики будно бди над посмртним остацима наших војника који су прикупљени са 27 гробаља са целог Крфа ту пренесени 1232. године. Одржава и бункере који су у саставу маузолеја, а налазе се са његове леве и десне стране, на којима су бронзана лица и наличја Албанске споменице. У њима су положена тела 2.532 наша јунака за које нису имали прецизне податке које би истакли у маузолеју. Једноставно, имена тих погинулих хероја не знају се јер су до почетка градње маузолеја 1936. године поспадала слова са многих дрвених крстова изнад њихових хумки. То ради небрига о мртвима. О њима сада брине наша Василики Петровић и због посла који ради и те како је заслужила српско држављанство на које већ годинама чека – истиче Жељко Поповић и додаје да је њен прадеда са Петровићима стигао на Крф да га брани од турског напада 1716. године.