Свет недељиве будућности и доброте

Подгорица – Јеси ли ти за овај, како га зову, „Српски свет”, пита ме пријатељ, Црногорац Његошевог кова, коме припадају и његови преци, честити и поносни бастадури. Није од оних узалудника изниклих из сопственог незнања и подаништва који свој српски корен пресецају зарад туђих интереса и сопствене срамоте.

Добро је што ме пита, помислих, и кажем:

– Наравно да јесам јер је то другачији свет. Свет просветитељства, писма ћириличног, језика српског, новог сјаја литературе, сликарства, музике, филма, електронских медија, компјутеризације, свега што нас обогаћује и чини просвећеним делом свеколике интелектуалне васионе.

„Српски свет” је, кажем му, „бескрајни, плави круг” Милоша Црњанског, „Ћуприја” Иве Андрића, „Петао” који је пропевао скоро на свим језицима света” Миодрага Булатовића, бескрајно чаробна и лепа „Емина” Алексе Шантића, „Доли Бел” Емира Кустурице, „Корени” Добрице Ћосића, у потрази за човеком, али и бескрајни сликарски светови великана, мошти наших светаца...

Не дам му да ме прекине, већ додајем:

– Запамти, „Српски свет” је тајна Христове честице, тајна хришћанства, бескрајна љубав православља, светлост воштаница, молитве, даривања, љубав према деци, нашој и сваког човека, пчелица у пољу и славуј што поје покрај наших кућа, кукавица која свима на свету у једном дану најави радост повратка кићења шума и зеленила поља. И пчелице наше су радоснице, мед наш мелемни, саће „Српског света”...

Застанем и гледам пријатеља. Ћути. Кроз који минут каже:

– Да, да. У праву си. Зашто се то представило као пројекат поробљивања било кога и било чим? Подржавам и ја такав „Српски свет”, нека буде свесрпски. И ја сам део свега што си ми рекао. Свако ко је иоле добронамеран и писмен разумеће и искрено ће трагати за таквим светом...

– Да, хвала ти што си желео да саслушаш – рекох. – Зар велики Лубарда, Дадо Ђурић, Мића Поповић, Милић од Мачве и цела плејада сликара након њих нису део тог света? „Српски свет” су косовски божури, Грачаница, Пећка патријаршија, Богородица Љевишка, манастир Морача, Цетињски манастир, Острог, милешевски Бели анђео, хиљаде наших светих цркава, манастира и храмова под небеским сводом. Тај и такав свет је недељив на националне атаре, а сада се, ето, плету сламени шешири национализма у настојању да се „Српски свет” представи као покушај поновног инсталирања такозваног пројекта велика Србија, који живи, јер је идеја духовног обједињавања велика.

– Јесте, многе лажи и подметања противници православља, Србије, а богами и Русије, товаре и потурају као освајачку и поробљивачку идеју „велике Србије”. Не заборављају да оптуже и да Москва не одустаје од „велике Русије”. Када немају за шта да оптуже ове две слободарске земље и њене народе, започиње пакосна, хорска песма уз све гласније бубњање њихових финансијера који изнова вичу, галаме, без иједног доказа да је поново на делу „реторика деведесетих година”, а нико од њих не каже да су погубне деведесете биле у највећој мери дело западних режисера и финансијера...

Никада ти „добошар-плаћеници” појединих западних центара моћи нису питали како се зове политика, је ли то злочин или геноцид у Јасеновцу, Јадовну, Пиви, селу Велика, стотине хиљада погубљених у освајачким походима западних хорди у Вијетнаму, Сомалији, Авганистану, Ирану и другде, где масакрирају цивиле, убијају децу, жене, нејач и сада након злочиначког бомбардовања Србије (Црна Гора се не сећа да је и она бомбардована и не признаје жртве те НАТО агресије) захтевају да се одрекнемо „Српског света” и да сваког Србина, где год да живи, прогласимо геноцидним.

Цео један народ да прогласимо геноцидним. Замислите да се то захтевало од Француза због Наполеонових похода до Русије, од Турске, чије су војсковође и њихови јаничари исписали најсвирепију историју ратовања на нашим просторима. Јесу ли онда и масакри војне Аустроугарске геноцидни? Којим речима исказати лудило и свирепост Хитлера и његових монструма у Другом светском рату који су убили милионе цивила и толико војске? Не могу да прескочим лудачке и кољачке хорде хрватских усташа, масакре Ханџар дивизије... Да ли ти мене разумеш? Како се тај њихов свет зове – пита ме.

Кажем, није „Српски свет” ни једна армија и њено наоружање, ни једно зрно барута и атомска чудеса, нити они што месецом корачају... „Српски свет” је васиона саткана од вере – божјих честица, азбуке, цвркута птица, капи кише и сјаја росе... „Српски свет” је тек облачић који путује као нада да додирне све лепоте постојања... Зато дишемо, радимо, рађамо децу, чувамо породицу, пријатеље, библиотеке, галерије, филмске траке, архиве, документа... „Српски свет” је тај облак који од постанка човека у себи сабира све што је лепотом духа и снагом ума створио.

Ето, то је све „Српски свет”. Знало се за њега, али није се представио. Сада се јавну и кумовасмо му. Добронамерно. Но, не дају му да буде свет свих – њих, нас, ових и оних... „Српски свет” за све светове који певају радост, племенитост и доброту. Овај, српски биће заиста свет у ком ће слобода певати сужњима. Зато отргнимо ту синтагму из уста будала.