Елитизам, вечита потреба уметности

Свака уметност је неопходно иновативна, неочекивана, обожавана, а често и збуњујућа, што је понекад чини непопуларном. За ону уметност која потврђује стандарде не треба бринути, јер таква, веома лако налази своје место на тржишту роба и услуга. Али, питање је колико је она тада уметност. Јер ако не изазива, оспорава, провоцира или осветљава, уметност не испуњава сопствену функцију. Ризик убијања оригиналности или анестезирања уметности је велики. Претходи му неразумевање и одбацивање. Ако суштински не разумемо уметност, склони смо да је назовемо елитистичком. Ипак, правилно схваћен елитизам, није привилегија нити криминал, већ вечита потреба уметности. То је нешто што треба славити.

Због тога сваке јесени у Београду поздрављамо и славимо БИТЕФ, први, највећи и најважнији фестивал новог у нашем савременом позоришту. Промишљеност, видовитост и отвореност са којима су креатори и селектори БИТЕФ-а у Београд позивали водеће уметнике позоришне авангарде – редитеље, писце, глумце, сценографе, кореографе, композиторе и теоретичаре, баш као срдачност и чежња којима их је дочекивала и испраћала позоришна публика, била је узорита. БИТЕФ је био први, страствен и непоновљив. БИТЕФ је био будућност, и бар накратко, садашњост наше позоришне уметности.

Посебно памтим десети БИТЕФ и мој први сусрет са делом Роберта Вилсона. Била је то опера Филипа Гласа "Ајнштајн на плажи" са којом је "геније из Ајове" пореметио моје осећање простора и времена, како у позоришту тако и у животу. Исте вечери, из замрачене сале ЈДП-а, трчао сам у београдски Дом синдиката да "узмем узорак" радикалне интерпретације "Отела" коју је Петер Задек поставио у позоришту у Хамбургу. Тако сам Вилсонову поезију позоришта које се служи плесом, архитектуром, говором, музиком и филмом, заменио Задековом бруталном прозом која је Шекспирове трагичке јунаке сместила у бордел. Обе представе биле су авантура, пробој у ново, померање граница. Овакву синтезу у току исте вечери могао је да пружи само БИТЕФ. Те вечери сам имао само двадесет година и потпуну конфузију идентитета. Чинило ми се да се све променило и да никада више неће бити исто. Између БИТЕФ-а и мене догодила се љубав на први поглед, неспојиво је на фасцинантан начин почело да се спаја и редитељ је у мени почео да расте. Желим да верујем да овај чудесни процес у мојим мислима и осећањима и данас траје, а сваки БИТЕФ увек је сетно подсећање, још једна инфузија нових идеја, нових могућности и инспирација.

О смрти је најдубље говорио Кантор са "Мртвим разредом", егзотичне ритуале секса донела је "Салома" Линдзија Кемпа, Пина Бауш је одушевила својом плесном верзијом Плавобрадог, дошао је Петер Штајн и Питер Брук, били су са нама и Гротовски, Бергман, Крејча, Љубимов, Ћули,...

Тако је БИТЕФ у великој мери користио позоришној пракси а искуства виђених представа су и те како обогатила наш позоришни израз. Нове тенденције виђене у приказаним фестивалским представама послужиле су као изазов и инспирација многим позоришним ствараоцима за нове позоришне искораке и трајно су уткане у наш позоришни живот: "Миса у а-молу" Киша/Ристића, "Буђење пролећа" Пашовића, представе Томажа Пандура, сценографије Миодрага Табачког, костими Ангелине Атлагић, репертоар Малог позоришта "Душко Радовић"…

Овај текст могао би се лако преобразити у листу достигнућа БИТЕФ-а, а читаоцу се може учинити како је све ишло лако. Подсетимо се зато тешкоћа које је БИТЕФ имао, упркос великој важности и значају које је несумњиво од својих почетака освојио. Ствари су се у политици и друштву хаотично мењале, и то је био разлог за снажне турбуленције културне сцене у којој је прво и повлашћено место имао БИТЕФ. Другачији систем вредности имплицирао је и другачије сагледавање стварности. Све је било на удару олује. У тешком периоду деведесетих, уметност је преживљавала захваљујући хомеопатским дозама новца, а квалитет наших живота био је драстично смањен, заједно са угледом наше земље. У таквом мрачном времену ни наш најважнији фестивал није могао да остане неоштећен. Упркос свему БИТЕФ је живео, и тако оптерећен наставио да доноси узбудљиве сусрете са Театром Комплисите, Тешигеваром, Кресником. Стасали су наши редитељи Миливојевић и Марковић… А онда су се, са распадом бивше Југославије, у готово свим земљама – наследницама, појавили позоришни фестивали који следе БИТЕФ. Тако је оригинал постао модел за изведене културне догађаје у региону.

Данас БИТЕФ више није једини већ често први међу једнакима.

Снага и утицај БИТЕФ-а и онда када он не испуњава сва наша очекивања, управо су у његовој оригиналности и јединствености, у његовој традицији и публици, а најпре у његовом елитизму. Иако кованица "елитизам БИТЕФ-а" може имати сумњиву и збуњујућу конотацију, позоришна уметност може и мора бити поносна на њу.