Уређена гробница породице Пупин

Идвор ‒ „Споменик подиже благодарни син”, уклесано је на споменику сеоског гробља у Идвору. Благодарни син је Михајло Пупин, а до гробних места његових родитеља, Константина и Олимпијаде, сада се лако стиже. Месна заједница и локално комунално предузеће, па и мештани, подухватили су се трасирања стазе, формирања платоа, бетонирања и уређења ширег простора око породичне гробнице Пупин. Читав посао трајао је десетак дана, а средства у висини од око 200.000 динара за радове, стигла су из касе ЈКП „Идвор”.

     „Гробно место Пупинових родитеља реконструисано пре десетак година, и то захваљујући др Радмили Милентијевић, професору савремене европске историје на „Сити колеџу” у Њујорку. Тада су заправо ревитализовани споменик и ограда, али је остало да се направи пут којим би се до овог места стигло на лакши начин. Сада смо одлучили да тај посао обавимо и покажемо поштовање према родитељима нашег великана”, каже за „Политику” Светислав Закић, председник Савета месне канцеларије,

     Михајло Пупин је био син граничара и тежака Константина и Олимпијаде Пупин. Она је изгубила сву своју децу рођену у младости, а тек после њених тридесетих, Пупинови су добили две кћери које су остале у животу, док је Михајла мајка родила у својим четрдесетим. Тако је у причама које су поживеле и до данас, једини мушки потомак Пупинових постао најомиљеније и како ће се касније показати и најнапредније дете.

     У својој биографији „Са пашњака до научењака” Пупин оца мало помиње, понекад и индиректно, када говори о поједним људима који су га подсећали на њега. Тако се не може наћи ни његова фотографија, па о Константину данас знамо тек да је био „црномањаст”, „озбиљан”, „узџљив”, „плећат сељак”, да је неколико пута биран у сеоску управу и да га је „ретко шта могло емотивно уздрмати”. Из оваквих навода може се закључити једино да отац није имао битнијег утицаја на Михајлово васпитање и каснији развојни пут.

      Сасвим је другачија слика Пупинове мајке. Олимпијада, или по рођењу Алимпијада, за свог јединца је била оличење доброте и нежности. Управо у њеном лику, он је препознавао родитељску љубав, племенитост, духовни ослонац и подршку у тешким моментима колебања. Била му је непресушни извор са ког је, како је сам говорио, „захватао гутљаје животне мудрости, оптимизма, ведрине и наде” и „била му бољи учитељ од свих који су га учили”. Уз њену несебичну помоћ доносио је крупне животне одлуке и „вођен њеним саветима лакше подносио прве недаће у широком свету” у који се отиснуо. Олимпијада је умрла 1886. године, а сахрањена је дан касније. Михајло ће о том догађају написати: „Те године, у почетку зиме, стиже ми једног дана тужно писмо моје сестре: моја мајка, светитељица моја, није више међу живима.”

     Михајло Пупин не почива у родном Идвору. О томе да ли ће се вратити у Србију, све се више прича, од када је стигла вест да је проф. др Радмила Милентијевић, покренула и ту иицијативу ‒ преко океана, до нашег државног врха и његових земљака ‒ Идворана. Овде подсећају, научнику из Баната, чији се гроб налази у Бронксу, последња жеља била је да почива у Србији ‒ њихова је да се врати у родни Идвор.

„Треба ли рећи да нам је драго што је иницијатива кренула и да бисмо неизмерно волели да нам се наш великан врати”, истиче Светислав Закић и директор Завичајног комлекса „Михајло Пупин” у Идвору, у ком „само” знају да причају о Михајлу, као о оном далеком рођаку који је одавде отишао право у легенду, а за њих, банатске паоре, учинио да се осете као део великог света. Па имају и потпитање ‒ хоће ли се Пупин вратити на идворске пашњаке.