Где је нестала људскост

У понедељак, 9. августа, отишла сам у Дом здравља на Новом Београду, у Улици Гоце Делчева (код старог Меркатора) како бих од лекара опште праксе за супруга узела упут за лабораторију. Супруг ми је непокретан, због чега је неопходно да му се крв извади код куће.

На шалтеру лабораторије покушала сам да замолим медицинску сестру да ме саслуша, али она није обраћала пажњу на моје присуство. Када је коначно обратила пажњу на мене објаснила сам јој да ми је супруг непокретан, а да сам ја поломила кичмени пршљен и замолила сам је да ми супруга упише у књигу како би екипа Дома здравља добила налог да дође у кућну посету и извади му крв. Рекла сам да сам дошла таксијем, а могла је да види да због свог стања носим мидер. Упркос томе, одговорила ми је да су сада заузети, да раде и да дођем касније јер се по пропису налози за излазак на терен уписују после 11 сати. Када сам разговарала с њом било је 7.30.

Поштујем свачији рад, труд и обавезе, свесна сам и да су гужве, али не могу да разумем да неко и поред свега тога врати са шалтера особу с повређеном кичмом, која једва хода, пензионерку којој није лако да из скромног буџета одвоји новац за такси, а уз то је оставила непокретног члана породице самог код куће.

Прописе треба поштовати, и камо среће да их увек поштујемо. Али ми је тешко да разумем да затаји људскост, да се са шалтера врати тежак пацијент – а ја то јесам – и да му се каже да дође поново, и то кад температура напољу достиже скоро 40 степени, само да би заказао преглед.

Свуда би људи требало да показују човечност, а посебно у здравству, јер је тешко кад си болестан, а још теже кад, уз то, нема ни помоћи нити лепе речи која би ту ситуацију могла бар мало да олакша. То и сама осећам већ 11 месеци, од када ми је муж непокретан и веома болестан.

Надам се да ће бар неко кад прочита моје писмо мало размислити, да ћемо почети према људима да се понашамо онако како бисмо желели да се други понашају према нама. Питам се како би се медицинска сестра осећала да је она била на мом месту.

Да ли ћемо бити бољи, с више разумевања и срца? Кад се хоће, све се може.

Радмила Сретеновић,
Нови Београд