Споменици и друга јавна сећања

Чему уопште служи савремена ликовна уметност? Да ли још и данас, у време када се већ и у трафикама и градском саобраћају гомилају екрани, и сваки зид на који се спушта поглед већег броја пролазника претвара у огласни простор, неко уметничко дело уопште може да ухвати наш поглед, задржи нашу пажњу и пласира нам нешто што ћемо ипак да доживимо као да нас се заиста тиче? Односно, да ли она још ишта сувисло може да нам саопшти о свету у коме живимо, о нашој прошлости, садашњости и будућности?

Постоје многи начини да се ова питања избегну. На пример, свака уметност, па и савремена ликовна уметност, може да се посматра као подручје пуког остваривања културне политике, и као машина за генерисање културног капитала, који ћемо ваљда, пре или касније, на неки начин да претворимо у кеш, односно да на неком тржишту продамо и уметнике и њихове радове, као што смо већ почели да успешно продајемо спортисте и естрадне звезде. Или можемо уметност да схватимо као место укидања свих тензија и игара моћи, па да на уметнике гледамо као на произвођаче нечега што нам доноси естетско задовољство, и да на њиховим радовима одмарамо очи.

Инсталација од новчаница

Занимљиво је да је управо она ликовна манифестација која код нас има најдужу традицију, а ради се о Меморијалу Надежди Петровић, ове године успела да на та питања ипак обрати пажњу и око њиховог дискутовања ангажује уметнике који су уједно и проучили контекст у коме ће деловати, и кроз рад изнели ставове који се не тичу само уског круга ликовних стручњака. Већ сам профил награђених радова међународног жирија (награда публике биће тек на крају манифестације, на основу збира гласова) то јасно показује. То су, наиме, две књиге са актуелним и сваком локалном посетиоцу блиским садржајима, ауторски осмишљене и постављене у виду инсталација у два простора који се иначе користе за Меморијал – Галерију "Надежда Петровић" и Рисимов легат.

Ирена Лагатор-Пејовић, из Црне Горе, и Маријана Кастиљо Дебал, из Мексика, са тренутним боравиштем у Берлину, користиле су се формом књиге да би у једне корице сакупиле материјале који активирају различите локалне, и не само локалне наративе, и који за многе посетиоце могу да имају и снажан емотивни и афективни набој, те су их учиниле садржајима веома експерименталних радова, и за то поделиле награду жирија. Рад Ирене Лагатор-Пејовић сачињен је од оних новчаница са ликом Надежде Петровић које су већ повучене из оптицаја јер су на себи носиле југословенска обележја, повезаних у својеврсну књигу и постављену у ону собу у Галерији "Надежда Петровић" у којој су стално изложена њена платна, као уметнички обрађен артефакт који на врло непосредан начин прича о судбини рецепције и друштвеног позиционирања њеног лика, дела и идеолошког обзора који је њу некада усмеравао. Маријана Кастило Дебал је на врло непретенциозан начин, кроз књигу коју прате визуелна поставка и пројекција слајдова у Рисимовом легату и видеа у локалном биоскопу "Сутјеска", повезала фикус који својим неконтролисаним растом и положајем заштићеног споменика природе у чачанском Дому културе редефинише унутрашње уређење простора и провоцира фантазију локалног становништва, остатке римских терма из четвртог века, који у ствари представљају најстарије материјално сведочанство о урбаној култури на простору данашњег града Чачка, и машину за вештачко "старење" хартије која се налази у Народној библиотеци Србије у Београду.

Ова два рада су, у ствари, међусобно слична једино по употреби нестандардног медијума и степену одмака од слике, скулптуре и инсталације, у традиционалном смислу. Док Ирена Лагатор-Пејовић материјализацији рада приступа минималистички и без видног  истицања личног става, остављајући посматрачу да се сам суочи са сопственим асоцијацијама и тумачењима поставке, дотле Маријана Кастиљо Дебал присваја и готово сасвим приватизује локалне приче, и на тај начин проблематизује мандат уметника као неког ко их уводи у поље општег јавног сећања и уписује их у официјелну културну историју простора на коме настају, развијају се  и размењују.

Споменик за четири вере

Још експлицитнији у повезивању уметничког рада са питањима од општег јавног значаја јесу пројекат Ирене Келечевић, везан за "Споменик за четири вере", и групе уметника, теоретичара и других културних радника из Београда, који себе називају именом  Група "Споменик", и усмерени су ка отварању простора за јавну дискусију о природи споменика који би на адекватан начин обележио трауме ратова који су се на овим просторима одигравали током деведесетих година. Ирена Келечевић је свој пројекат реализовала у три фазе, и то: фазу истраживања организовања жена у Чачку крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, реконструкције некада ту, у Чачку, на иницијативу женских организација постављеног, па потом измењеног "Споменика за четири вере" (пре 66 година су обележја две нехришћанске вере била уклоњена), и свечаног чина откривања обновљеног споменика, уз ритуал који је и тада, 23. септембра 1934, на првобитном откривању споменика, био изведен. У оквиру деловања Групе "Споменик", која је на овогодишњем Меморијалу била представљена инсталацијом сачињеном од књига које су садржале транскрипте разговора са представницима удружења ратних војних инвалида Београда и Србије, и породица настрадалих и унесрећених у ратовима деведесетих о обележју које би на адекватан начин представило трауму која их повезује, јавила се и теза да је "управо разговор о споменику споменик" који ту улогу испуњава много боље од било ког објекта примењене уметности који би тему тог разговора материјализовао.