Ни талибани нису што су некад били

Прети ли нова велика избегличка криза, колики су и какви безбедносни изазови – често су постављана питања након што су се талибани после две деценије спектакуларно вратили на власт у Авганистану.

Неће бити мигрантске кризе која би по својим амплитудама била и близу ономе што се по Европи догађало 2015. Рат у Ираку и Сирији и незапамћено сурови обрачуни џихадиста Исиса са свима који се нису понашали у складу с њиховим ригидним интерпретацијама ислама покренули су у бекство лавину од стотина хиљада људи – од мањина Јазида и хришћана, преко шиита, до сунита који нису били спремни да плаћају „заштиту” командантима Исламске државе.

У Авганистану, земљи од 39 милиона становника, тога по свему судећи нема. Кандидате за мигранте чини максимум од око 90.000 локалаца који су овако или онако сарађивали с коалиционим трупама и страхују од одмазде талибана. Уколико Запад, пре свега Американци, одрже обећање и својим авганистанским савезницима обезбеде излазне визе, онда је то број којим се мери будући мигрантски покрет.

Талибани су, истовремено, прогласили општу амнестију за службенике државне и јавне управе и саопштили да неће примењивати сурове одредбе шеријатских закона. Најавили су да ће, супротно временима кад су били на власти 1996–2001, омогућити запошљавање жена и школовање девојчица. Све то несумњиво ће знатно умањити исељенички притисак.

У дубоко исламској, традиционалној и патријархалној земљи то значи да ће се огроман део становништва лако уклопити у живот под талибанском влашћу. Кандидата за миграцију неће бити много више него до сада.

То што су се Албанија, Косово и Северна Македонија одазвали позиву да приме одређен број авганистанских избеглица мање је најава новог миграционог притиска на западни Балкан, а више добар маркетиншки потез три владе.

Што се безбедносних претњи тиче, ситуација је сложенија. Кад су пре две деценије САД и НАТО извршили инвазију, био је то одговор на терористичке нападе на Америку 11. септембра иза којих је стајала Ал Каида, којој су талибани давали уточиште.

Та сарадња годинама није прекидана, а Ал Каиди су се после пораза у Ираку и Сирији придружили и многи џихадисти Исламске државе. Сви они данас славе пораз Американаца, који представља озбиљан пропагандни поен за исламски тероризам широм света.

Талибани су фебруара 2020. с администрацијом Доналда Трампа потписали споразум по којем је група прихватила да „не допусти ником од својих чланова, другим појединцима и групама, укључујући Ал Каиду, да авганистанску територију користе за претњу безбедности Сједињених Држава и њихових савезника”.

Многи су и тада сумњали да ће талибани остварити дато обећање. Данас, када тај споразум има малу вредност, мишљења о томе шта ће бити су подељена. Једни верују да је готово извесно да ће талибани охрабривати разне терористичке групе и да се увећавају шансе за неки нови напад на Америку или Европу. Страхују да ће Ал Каида моћи да учврсти своје базе по Авганистану. Други сумњају и полазе од премисе да су талибани извукли искуства из прошлости и да не би да ризикују неки нови велики напад какав је био 2001.

Опасности нису ни тренутне ни извесне. Додатно су умањене још једном чињеницом: за разлику од Исиса, који је у једном тренутку имао чак 40.000 бораца пристиглих из западних земаља, међу талибанима нема странаца, сем „авганистанских Арапа”, који су се придружили муџахединима још у време борбе против Совјета.

То умањује опасност да се терористи инфилтрирају међу мигранте и дођу у Европу, где би могли да организују мале терористичке ћелије или да делују као „усамљени вукови”. Што се оних који ће напустити Авганистан и преселити се на Запад тиче, одавно су прошли све безбедносне провере да би се запослили по западним амбасадама или невладиним и хуманитарним организацијама.

Талибани су се вратили на власт без значајније подршке Ал Каиде или Исиса. И добро памте да су 2001. изгубили власт због Осаме бин Ладена.