Прошло је време државних уметника

ИНТЕРВЈУ
Бранислав Димитријевић (1967), историчар уметности, помоћник је министра културе Србије за међународне односе, европске интеграције и менаџмент у култури. Овај ресор бави се свим питањима која се тичу културе, а везана су за мултилатералне међународне односе. Подразумева сарадњу са Саветом Европе, Европском унијом, Унеском као и све мање облике удруживања на европском и светском нивоу који се тичу културе. Речју, овај ресор бави се начином на који ће се српска култура представљати у свету.

Каква су Ваша сазнања и искуства о томе, шта Запад очекује од нас, када говоримо о култури?

Од нас се ништа не очекује када је култура у питању, за разлику од политике где се збиља очекују неке јасне одлуке. За почетак би требало много више истицати оне примере стваралаца у разним областима који су и те како признати међународно и то без подршке државе. Уосталом, то је и логично: време државних уметника је прошло. Мало ко је у иностранству заинтересован за српску културу као неки колективни ентитет. Али постоји заинтересованост за појединце који самим тим представљају овдашњу културу. На пример, данас на светској уметничкој сцени постоји читава генерација уметника одавде који са Србијом немају скоро никакве или тек површне везе. Да ли се овде уопште зна за имена уметника као што су Марко Лулић, Катарина Здјелар, Бојан Фајфић или Младен Бизумић који ове године излаже на престижном Бијеналу у Истанбулу? На исто бијенале је позван и Иван Грубанов, сада већ међународно реномирани сликар, чије радове, уз Рашу Тодосијевића, Биљану Ђурђевић или Милицу Томић у колекцијама већ држе познате галерије и музеји. Треба се ослободити тезе да се српска култура мора представљати као хомогени колективитет како би се тиме представљала држава. Наравно да можемо говорити о тзв. "брендирању" Србије, али када у свету кажете "српски филм", једни ће помислити на Макавејева или Жилника, други на Карановића или Марковића, трећи на Кустурицу или Драгојевића, а у последње време на Стефана Арсенијевића који стиче све већи углед и симпатије. Зато треба пре свега респектовати аутора, а тек онда место из кога долази, његов идентитет по рођењу и држављанству...

У ком правцу ће садашње министарство креирати стратегију представљања овдашњих стваралаца изван граница Србије?

Министарство ће оформити посебну радну групу коју ће чинити стручњаци из различитих уметничких области и која би требало да одреди основe ове стратегијe. Треба водити рачуна о чињеници да су многи наши ствараоци већ увелико присутни и цењени на међународној сцени, иако се о многима од њих овде често мање зна него у свету. Треба озбиљније прићи посебно међународним манифестацијама на које су они позивани. Све је мање манифестација на које држава шаље своје представнике, као што је нпр. венецијанско бијенале, већ се уметници позивају индивидуално од стране уметничких директора што је најбољи показатељ њиховог значаја и заинтересованости других за њихов рад и самим тим за овдашњу културу. Међутим, важно је напоменути да укључивање овдашње уметничке продукције у светске токове подразумева озбиљна међународна партнерства и треба пре свега имати слуха за таква искуства појединих установа и невладиних организација. Тренутно радимо на формирању тaчке културног контакта који неће бити само канцеларија за имплементацију највећег европског програма за културу, "Култура 2007", већ и нека врста сервиса који треба да помогне нашим организацијама да развију међународна партнерства и тако приступе овом и другим фондовима за културу. У кинематографији нешто слично је већ познато кроз подршку копродукцијама од стране фонда Еуримаж при Савету Европе. Ипак, без значајног повећања нашег буџета за културу нећемо успети у овоме јер се међународни пројекти не могу финансирати само из страних извора. Ово се не може догодити преко ноћи и са садашњег процента који је далеко испод један одсто од укупних давања и стићи до три одсто (колико је нпр. у Хрватској и многим европским земљама) што би тек био проценат који би и симболички показао да култура јесте приоритет и омогућио значајније развојне пројекте.

Шта намеравате да наметнете свету?

Министарство не треба никоме ништа да намеће већ да створи услове да се подрже они који су креативни, а својом креативношћу представљају одређене вредности које су већ исувише дуго биле потискиване пред навалом националистичке патетике, ксенофобичне самодовољности и цинизма, и предмодерних поимања културе и уметности. Модерна уметност нам је донела појам аутономности уметника и уметности с чувеним слоганом који је почетком 20. века исписан изнад улаза у независно удружење бечких уметника познатог као "Сецесија": "Сваком времену његова уметност, свакој уметности њена слобода".

Место директора Српског културног центра у Паризу одувек је било изазов, а самим тим и повод за утркивање разних културних посленика. Какав би заиста требало да буде профил особе која би заслужила то место?

На основу новог договора између Министарства културе и Министарства спољних послова који деле надлежност над Центром у Паризу, новог директора именује МСП на предлог Министарства културе. Ову позицију не би требало доживљавати као синекуру или као неко церемонијално место за "заслужног" уметника или пак неког ко мисли да му оно припада по политичкој афилијацији. Овде је, по мом мишљењу, потребна особа која има и знање и енергију да се овом послу у потпуности посвети, особа која познаје нове моделе менаџмента у култури, неко ко није оптерећен локалним митологијама, неко ко познаје савремену културу и у Србији и у Француској. Наравно неко ко одлично познаје француски језик и културу и већ има искуство у партнерским пројектима с француским организацијама. Не би требало указивати поверење људима који се намећу кроз политичке или чаршијске канале већ онима који предано раде.

Да ли се у нашој култури осећа извесна доза херметичности у односу на свет и како се то манифестује?

Ради се о некој врсти некомуникативне самодовољности, али то је и проблем читавог друштва које је хистеризовано с једне стране митовима о некаквој отворености и гостопримљивости "нашег човека" а с друге стране митовима о поносу, пркосу и инату према другима који нас некако стално не разумеју. У свим сегментима културе постоје учаурена језгра која продукују ту врсту самодовољности. Постоји једна сјајна дефиниција често магловите разлике између појмова култура и уметност. Један уметник је својевремено рекао: "Култура је оно што други раде мени а уметност је оно што ја радим другима". Зато уметност мора бити слободна као индивидуални чин а интервенције се морају догодити у пољу културе у најширем могућем смислу који укључује и свакодневне навике, начине комуникације, итд. Ово је земља у којој се углед не стиче радом у култури (било стварањем, било спонзорством или промоцијом) већ на друге начине. Зато је ситуација веома тешка и треба радити на више колосека одједном што често људе из културе демотивише. Проблеми су свуда и треба их решавати системски: од непостојања система олакшица за оне који желе да улажу у културу, преко развоја институција, образовања кадрова, подизања нивоа учешћа грађана у културним активностима па све до питања међународне сарадње.