Убили двојицу и отели Капетана да намаме „шкаљарце” у Ритопек

Вељко Беливук, Марко Миљковић и Небојша Јанковић су 14. октобра 2000. године отели, а затим убили Дамира Хоџића и Адиса Спахића из Бара, док су Милета Радуловића који је био са њима повели са собом, како би био мамац за припаднике „шкаљарског клана” које су желели да ликвидирају у Србији. Злочин се, како саопштава црногорско Специјално тужилаштво, догодио у Даниловграду, а Беливук и Миљковић ушли су у Црну Гору преко илегалног граничног прелаза.

У кривичној пријави не прецизира се по чијем налогу су убили ове људе, али се наводи да су организатори групе били Беливук и још једна Н. Н. особа. Како се претпоставља осумњичени Радоје Живковић (наводно, одбегли рођак Радоја Звицера, вође „кавачког клана”) обезбедио је кућу у коју је намамио свог познаника Хоџића и Спахића. Беливук је тада пуцао у Хоџића и убио га. Миљковић и Јанковић су истовремено насрнули на Спахића и везали га, као и Радуловића који је дошао са њима. Истог дана убијен је и Спахић, док је Радуловић одведен на другу локацију, где је наводно два месеца мучен, а затим је и он ликвидиран.

Тужилаштво цитира гласовну поруку коју је после злочина путем криптованог мобилног телефона послао Беливук:

„Брате, Земо и Хел и сви су добро одреаговали, то не може уопште да се коментарише, свако је хватао свог. Мени је запао Касап, Кратос је хватао зета, Хел је хватао М. То што је Касап имао утоку и потегнуо, брате то нико није могао да очекује и то није могло да се промени и не може да се исправи. То никако брате, ја уопште нисам хтео да ризикујем, ми смо се тако договорили сами без обзира на то шта сте ви рекли ту у групи, ако се види и потегне одмах се пуца. Брате то нема шта ту да се правдамо.”

Како црногорски медији преносе, Хоџић је Касап, Кратос је Миљковић, Спахић је ословљаван као зет, што је и био Хоџићу, док је Радуловић био М.

После убиства, како наводи тужилаштво, група је тела убијених закопала на непознатој локацији, а кућу очистила и опрала трагове крви. Према исказу Бојана Хрватина, који ће вероватно у судском поступку у Београду имати статус сведока сарадника, Беливук је сумњао да га припадници шкаљарске групе Александар Шарац и Лазар Вукићевић прате, као и да је у то укључена особа са надимком Капетан. Према незваничним сазнањима, Хрватин је сведочио о одласку Беливука и Миљковића у Црну Гору, где су нашли Капетана, а затим преко његовог телефона и „Скај” апликације контактирали Шарца и Вукићевића. Убрзо Вукићевић је намамљен и одведен у кућу у Ритопеку где је мучки убијен, док је Шарац одбио да дође. На њега је три дана касније пуцано у тржном центру „Ушће”, после чега је преминуо.