Крхотине у дубини

Обрео се тог тмурног јесењег дана на берлинском аеродрому, враћајући се у Србију с пословног пута из Хамбурга. Након што се чекирао, сео је у бифе да натенане попије пиво. Пратећи реку путника, поглед му се задржа на једној лепушкастој зрелој женици која је у близини нехајно прелиставала неке брошуре. Свидела му се. Она му јасно и директно баци узвратни „фар”. Тек спазивши мангупски смешак на крајевима њених импозантних уста, препознаде је. Укус за жене му се није био променио. „Ксенија, па то си ти!”, рече, прилазећи. Уследи рутински кратки разговор без освртања на прошлост.

Више од три деценије раније, једне за њега јако издашне године, појавише му се малтене истовремено „на видику” три потенцијалне девојке. Па када је тог јула из Цавтата приспео у Београд, прва га одмах позва телефоном, предложивши да увече изађу. Друга му је у поштанском сандучету оставила цветић и љубавно писамце. Трећа му сутрадан рано ујутру жестоко позвони на врата (зграда није тада још имала интерфон). Отворио јој је поспан, а она му се без икаквог увода баци у загрљај. И тиме је почела његова бурна веза с Ксенијом.

Раритетних тиркизноплавих очију, наглашено женственог изгледа, ломнога струка, у телу затегнута, јака, а нимало дебела, грациозна. Сналажљива и интелигентна. Заносна, сва бујна, меке црвене косе, пуних, еротичних усана. С друге стране – чатал и инаџија, искључива и нетолерантна за другачија гледишта. Поносна, пркосна беснуља, бајковито дражесна. Префињена, отмена, тако се и облачила – било је несумњиво да потиче из породице интелектуалаца. Мало која јој је била равна што се тиче хода и држања. А тек с наочарима за сунце које је углавном дизала на косу, или пак спуштала на пола изражајног носа – беше празник за сва чула, да останеш без ваздуха! Сугестивна, речита, с талентом за стране језике. Факултет је завршила с одличним успехом. Била је миљеница његовог оца, благо дистанцирана од његове мајке. Ретко коме се дивила, али је Владу Дивљана и његову музику посебно готивила. Само да је желела, Ксенија је могла, уместо Роми Шнајдер и Кристијане Капотонди, без напора да глуми и чувену царицу Сиси – Елизабету Аустријску, прелепу жену за којом су својевремено уздисали и патили и они који је никада уживо нису видели. Паралелно с модерним назорима и свеколиком истанчаношћу и пробирљивошћу, носила је у себи нешто декадентно, цинично, презриво према околини.

Споља готово идеална, а у дубини добрано од њега различита: међусобно привлачење и одбијање наизменично, чак неретко у исти мах. Имали су сијасет заједничких тема и интересовања, премало подударних ставова. Док су се физички слагали беспрекорно.

Њихово летовање на Ластову испаде потпуни фијаско. Од повраћања на броду током дуге и валовите пловидбе – за шта је кривила њега што је није подсетио да унапред узме одговарајући лек – до сталних пребацивања за ситнице и „закерања” због смештаја, хране, плажа. Једва је дочекао да се врати кући. Није имао снаге да је напусти, покушавао је, враћао се, срце га је стално вукло ка њој. Упркос Ксенијиној нарави, до неба ју је волео. „Кад бисте ви знали, моја госпођа...” (Ибрица Јусић), понекад јој је беседио.

Појавила се једном изненада (да ли га је уходила?), док је он у некој споредној уличици начас застао да поразговара са симпатичном колегиницом коју је случајно срео. Пошто је насред тротоара театрално „направила сцену”, Ксенија је демонстративно отишла. Као да је само тражила повод за њихов коначни разлаз.

Више месеци касније, није се огласила када ју је преко њене другарице обавестио о смрти свог оца. Није изјавила саучешће, ни дошла на сахрану.

Од оног берлинског аеродромског сусрета – иако су им радна места удаљена само неколико стотина метара – не сретоше се. Сва је прилика да то нису ни желели.

„Сад те се само ријетко сјетим, пролазе дани време лети... Мрвице љубави на твом столу... Једном давно смо имали нас” (Арсен Дедић).

Професор Правног факултета Универзитета у Београду