Krhotine u dubini

Obreo se tog tmurnog jesenjeg dana na berlinskom aerodromu, vraćajući se u Srbiju s poslovnog puta iz Hamburga. Nakon što se čekirao, seo je u bife da natenane popije pivo. Prateći reku putnika, pogled mu se zadrža na jednoj lepuškastoj zreloj ženici koja je u blizini nehajno prelistavala neke brošure. Svidela mu se. Ona mu jasno i direktno baci uzvratni „far”. Tek spazivši mangupski smešak na krajevima njenih impozantnih usta, prepoznade je. Ukus za žene mu se nije bio promenio. „Ksenija, pa to si ti!”, reče, prilazeći. Usledi rutinski kratki razgovor bez osvrtanja na prošlost.

Više od tri decenije ranije, jedne za njega jako izdašne godine, pojaviše mu se maltene istovremeno „na vidiku” tri potencijalne devojke. Pa kada je tog jula iz Cavtata prispeo u Beograd, prva ga odmah pozva telefonom, predloživši da uveče izađu. Druga mu je u poštanskom sandučetu ostavila cvetić i ljubavno pisamce. Treća mu sutradan rano ujutru žestoko pozvoni na vrata (zgrada nije tada još imala interfon). Otvorio joj je pospan, a ona mu se bez ikakvog uvoda baci u zagrljaj. I time je počela njegova burna veza s Ksenijom.

Raritetnih tirkiznoplavih očiju, naglašeno ženstvenog izgleda, lomnoga struka, u telu zategnuta, jaka, a nimalo debela, graciozna. Snalažljiva i inteligentna. Zanosna, sva bujna, meke crvene kose, punih, erotičnih usana. S druge strane – čatal i inadžija, isključiva i netolerantna za drugačija gledišta. Ponosna, prkosna besnulja, bajkovito dražesna. Prefinjena, otmena, tako se i oblačila – bilo je nesumnjivo da potiče iz porodice intelektualaca. Malo koja joj je bila ravna što se tiče hoda i držanja. A tek s naočarima za sunce koje je uglavnom dizala na kosu, ili pak spuštala na pola izražajnog nosa – beše praznik za sva čula, da ostaneš bez vazduha! Sugestivna, rečita, s talentom za strane jezike. Fakultet je završila s odličnim uspehom. Bila je miljenica njegovog oca, blago distancirana od njegove majke. Retko kome se divila, ali je Vladu Divljana i njegovu muziku posebno gotivila. Samo da je želela, Ksenija je mogla, umesto Romi Šnajder i Kristijane Kapotondi, bez napora da glumi i čuvenu caricu Sisi – Elizabetu Austrijsku, prelepu ženu za kojom su svojevremeno uzdisali i patili i oni koji je nikada uživo nisu videli. Paralelno s modernim nazorima i svekolikom istančanošću i probirljivošću, nosila je u sebi nešto dekadentno, cinično, prezrivo prema okolini.

Spolja gotovo idealna, a u dubini dobrano od njega različita: međusobno privlačenje i odbijanje naizmenično, čak neretko u isti mah. Imali su sijaset zajedničkih tema i interesovanja, premalo podudarnih stavova. Dok su se fizički slagali besprekorno.

Njihovo letovanje na Lastovu ispade potpuni fijasko. Od povraćanja na brodu tokom duge i valovite plovidbe – za šta je krivila njega što je nije podsetio da unapred uzme odgovarajući lek – do stalnih prebacivanja za sitnice i „zakeranja” zbog smeštaja, hrane, plaža. Jedva je dočekao da se vrati kući. Nije imao snage da je napusti, pokušavao je, vraćao se, srce ga je stalno vuklo ka njoj. Uprkos Ksenijinoj naravi, do neba ju je voleo. „Kad biste vi znali, moja gospođa...” (Ibrica Jusić), ponekad joj je besedio.

Pojavila se jednom iznenada (da li ga je uhodila?), dok je on u nekoj sporednoj uličici načas zastao da porazgovara sa simpatičnom koleginicom koju je slučajno sreo. Pošto je nasred trotoara teatralno „napravila scenu”, Ksenija je demonstrativno otišla. Kao da je samo tražila povod za njihov konačni razlaz.

Više meseci kasnije, nije se oglasila kada ju je preko njene drugarice obavestio o smrti svog oca. Nije izjavila saučešće, ni došla na sahranu.

Od onog berlinskog aerodromskog susreta – iako su im radna mesta udaljena samo nekoliko stotina metara – ne sretoše se. Sva je prilika da to nisu ni želeli.

„Sad te se samo rijetko sjetim, prolaze dani vreme leti... Mrvice ljubavi na tvom stolu... Jednom davno smo imali nas” (Arsen Dedić).

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu