Унија за Медитеран поделила ЕУ

Хоће ли се европска застава завијорити на јарболима три континента, над Европом, северном Африком и Малом Азијом?

Први кораци у том правцу крочени су јуче, у Паризу. Под покровитељством два председавајућа, Француске и Египта, отворен је дводневни Самит медитеранских држава са сва три континента који окружују историјску колевку човечанства, Средоземље. Под називом Унија за Медитеран. У друштву представника 44 медитеранске земље са укупно 780 милиона становника, међу њима и четрдесет шефова држава и влада, прослављен је и први дипломатски успех. Завађени суседи, Сирија и Либан, пристали су да потпишу уговор о успостављану дипломатских односа, укључујући размену високих спољнополитичких представника, на нивоу амбасадора. Овај акт оцењен је као први помак ка нормализацији односа двеју држава, од проглашења независности у Либану 1943. године, и у Сирији, две године потом.

Судећи према реакцијама европске двадесетседморице, ипак, до пуног остварења плана, по укусу Француске, могло би да протекне још времена. Чини се, наиме, да су Европљани дубоко заглибили у блато међусобног сучељавања око примата у зацртаној триконтиненталној регији. Посебно забрињава отворено надметање Француске и Немачке око прерасподеле компетенција. „Драги Николас (немачки облик имена француског председника Никола), овако неће моћи”, запретила је немачка канцеларка Ангела Меркел уочи самита: „... Нико нема право да бира грожђице у колачу, да себи додељује компетенције на Медитерану, да нама одређује да се бакћемо са Украјином.”

Сажети садржај немачке поруке Саркозију не може се другачије тумачити – већ онако како је такозвани медитерански наум француског председника схваћен у северним регијама континенталне заједнице. У мајској ноћи 2007. године, наиме, после изборног тријумфа, Саркози је најавио да ће све далекосежне одлуке о будућности Европе зависити од (креације) нове политичке реалности – на Медитерану: „... Предстоји нам период зближавања од обале до обале, од Африке до Европе, од Мале Азије до Гибралтара – као што смо, пуних шест деценија, радили на остварењу идеје европског заједништва.”

Саркозијева визија, међутим, схваћена је као покушај стварања својеврсне уније под диригентском палицом Париза, која би, на дужи или краћи период, довела до нових подела у ЕУ, на Европу Средоземља, на Север и на Исток континента.  

Дубоком јазу који дели географско-интересне заједнице унутар ЕУ сведочи и дуго натезање око имена самита. Првобитна (француска) идеја, да се самит назове оснивачким састанком Медитеранске уније, најзад, преиначен је у сазив Уније за Медитеран. У пренесеном значењу, уместо ударања темеља Унији Средоземља, договорен је састанак Уније (држава чланица ЕУ) за интеграцију Медитерана изван европских граница. Уместо приближавања, или, штавише, зближавања, европски преговарачи су постигли компромис око прерасподеле компетенција и подели евентуалних профита, који би у сарадњи са регијом Медитерана могли да проистекну.

Најоштрији критичар наума (при)сједињавања ваневропског Медитерана ЕУ, париски парадни политолог Силви Гулар пребацила је Француској, али и Европљанима да се оријентишу искључиво према начелима увећања постојећег и стварања новог профита: „Реч је о новом покушају колонизације европских прагова, овога пута под заставом надрегионалне сарадње и узајамне помоћи.”

Овакав став деле и многе медитеранске земље изван оквира ЕУ. Најоштрији протест у дипломатском смислу стигао је из Триполија. Уместо шефа државе у Париз се запутио либијски министар спољњих послова… Изразито задовољство забележено је само у Подгорици – Црногорци се сматрају почаствованим да им је понуђено пуноправно чланство у тој, будућој заједници.