Лепо звање – учитељ

Потенцијална величина и изванредност, дете је највећи капитал о којем се уопште може говорити. Да би осетило сигурност, постало телесно и душевно јако, морално очувано, потребна је наша пажљивост и креативност, као кад се биљка калеми.

Поверено му биће животног елана и снаге, коме је у крви упијање знања и напредовање у победничком смислу – али без туђег вођства неспособно да се служи властитим разумом – учитељ подиже искрено, без слепе родитељске љубави; преузима улогу вишу од телесног родитеља.  Пут до дечјег срца и дечјег ума је најтежи и најдраматичнији.

Сила која покреће искључиво тржишну економију, у чијем је фокусу потрошач и потреба за куповином а не човек, доминантно апострофира наш данашњи тренутак. У окружењу урушених репрезентативних вредности и обезвређеном интелектуалном раду, школа – којој је друштво поверило најдрагоценије, своју будућност – губи карактер институције од узоритости.

Аналогно општем расположењу, учитељ је изгубио од свог имена и степена части. Формално са вишим просеком у јавности, али са платом испод просека (рад обесцењен у материјалном погледу, по природи ствари, доводи до његовог суштаственог обезвређивања), запостављен и отурен у страну, умањен је и у очима деце и родитеља; и његово име више се не изговара с поштовањем. Расточеног угледа, он истрајава у својој, смемо ли рећи, донкихотској, трагично-комичној улози. Ниоткуда подршке и подигнуте руке за службу која се упоређује са насушним хлебом.

Наша жеља да изађемо на обалу спаса и не каскамо за другим народима, може да се обистини уколико несебично извршавамо своје задатке и учимо из књига и живота.  Налазећи решења која воде нашем избављењу, имајући у виду нашу препуштеност на милост и немилост неодступној делотворности масовних медија, њиховој моћи и прштавости, те без нашег знања и пристанка формирају животни стил и друштвено пожељни идентитет, те чињенице да је савремени живот незамислив без њихових „услуга” – узмимо за сврховито  –  покретање медијске промоције професије учитеља.

Приступити, дакле, оглашавању ради изврсности и пијетета који треба да има ово позвање,  ради придобијања најбољих кандидата, будућег елитног учитељског кадра. Не треба рећи успут, матуранти врло добрих и одличних постигнућа не опредељују се за просветну струку; многи се невољно уписују на факултете на којима се стиче звање „дипломирани учитељ”.

Полазећи од једноставне чињенице да сва корисна знања  и занимања заслужују похвалу и маркетиншке активности, од неоцењиве је важности уздићи учитељевање као позив од приоритета и посебног друштвеног интереса. Медијско представљање учитеља (јавни медији су у знатној мери покорили школу) усмерило би позорност на једно лепо звање, на његову традиционалну екселентност. Представљен као врх и почетак сваке каријере, као посвећеник и светионик, учитељево лице би засијало, и наишло на опште симпатије код младог света. Свеприсутно обзнањење преко интернета, билборда, видео-екрана на стадионима, зградама, електричним стубовима и оградама – кампања интензитета и доследности фабрике која хвали и препоручује своју робу – усредсредило би мњење на једно изузетно и хумано занимање.

Масовно медијско разглашавање и заговарање позива, који се по свом учинку мери сувим златом, треба да је у надлежности Министарства просвете, онако као што је – већ по уходаној пракси – публицитет војног позива ингеренција Министарства војске, а популарност милиције Министарства унутрашњих послова. На тај начин, студентима, будућим учитељима, по угледу на кадете, обезбедити бесплатан интернатски смештај и све гратификације и погодности за рад.

Изванредне резултате на мобилизацији свести младих и најширих друштвених слојева, имале би пригодне ТВ емисије и ТВ серије о животу и раду учитеља.

Указујемо на медијску неравноправну заступљеност друштвених професија. Ето, сваке године, војна служба је у гро-плану медијске комуникације: епизода за епизодом, серија за серијом. Телевизија почесто емитује ланац емисија о животу и раду припадника Војске Србије; дају се репризе. Да не говоримо о партизанским филмовима! Нуде се ТВ гледалишту  криминалистичке, тајкунашке серије стране и домаће продукције!

Где је немилитантна вокација? Учитељ, који стоји испред свих, кроз чију учионицу сви пролазимо – постали војници, полицајци или стекли неко од хиљаду регистрованих занимања? Домовина се не брани само са пушком у руци, него – као што каже песник – знањем, васпитањем и лепотом.

Овај пут, очекујемо организовано ширење истине о учитељу.

Професор Педагошког факултета у Сомбору