Lepo zvanje – učitelj

Potencijalna veličina i izvanrednost, dete je najveći kapital o kojem se uopšte može govoriti. Da bi osetilo sigurnost, postalo telesno i duševno jako, moralno očuvano, potrebna je naša pažljivost i kreativnost, kao kad se biljka kalemi.

Povereno mu biće životnog elana i snage, kome je u krvi upijanje znanja i napredovanje u pobedničkom smislu – ali bez tuđeg vođstva nesposobno da se služi vlastitim razumom – učitelj podiže iskreno, bez slepe roditeljske ljubavi; preuzima ulogu višu od telesnog roditelja.  Put do dečjeg srca i dečjeg uma je najteži i najdramatičniji.

Sila koja pokreće isključivo tržišnu ekonomiju, u čijem je fokusu potrošač i potreba za kupovinom a ne čovek, dominantno apostrofira naš današnji trenutak. U okruženju urušenih reprezentativnih vrednosti i obezvređenom intelektualnom radu, škola – kojoj je društvo poverilo najdragocenije, svoju budućnost – gubi karakter institucije od uzoritosti.

Analogno opštem raspoloženju, učitelj je izgubio od svog imena i stepena časti. Formalno sa višim prosekom u javnosti, ali sa platom ispod proseka (rad obescenjen u materijalnom pogledu, po prirodi stvari, dovodi do njegovog suštastvenog obezvređivanja), zapostavljen i oturen u stranu, umanjen je i u očima dece i roditelja; i njegovo ime više se ne izgovara s poštovanjem. Rastočenog ugleda, on istrajava u svojoj, smemo li reći, donkihotskoj, tragično-komičnoj ulozi. Niotkuda podrške i podignute ruke za službu koja se upoređuje sa nasušnim hlebom.

Naša želja da izađemo na obalu spasa i ne kaskamo za drugim narodima, može da se obistini ukoliko nesebično izvršavamo svoje zadatke i učimo iz knjiga i života.  Nalazeći rešenja koja vode našem izbavljenju, imajući u vidu našu prepuštenost na milost i nemilost neodstupnoj delotvornosti masovnih medija, njihovoj moći i prštavosti, te bez našeg znanja i pristanka formiraju životni stil i društveno poželjni identitet, te činjenice da je savremeni život nezamisliv bez njihovih „usluga” – uzmimo za svrhovito  –  pokretanje medijske promocije profesije učitelja.

Pristupiti, dakle, oglašavanju radi izvrsnosti i pijeteta koji treba da ima ovo pozvanje,  radi pridobijanja najboljih kandidata, budućeg elitnog učiteljskog kadra. Ne treba reći usput, maturanti vrlo dobrih i odličnih postignuća ne opredeljuju se za prosvetnu struku; mnogi se nevoljno upisuju na fakultete na kojima se stiče zvanje „diplomirani učitelj”.

Polazeći od jednostavne činjenice da sva korisna znanja  i zanimanja zaslužuju pohvalu i marketinške aktivnosti, od neocenjive je važnosti uzdići učiteljevanje kao poziv od prioriteta i posebnog društvenog interesa. Medijsko predstavljanje učitelja (javni mediji su u znatnoj meri pokorili školu) usmerilo bi pozornost na jedno lepo zvanje, na njegovu tradicionalnu ekselentnost. Predstavljen kao vrh i početak svake karijere, kao posvećenik i svetionik, učiteljevo lice bi zasijalo, i naišlo na opšte simpatije kod mladog sveta. Sveprisutno obznanjenje preko interneta, bilborda, video-ekrana na stadionima, zgradama, električnim stubovima i ogradama – kampanja intenziteta i doslednosti fabrike koja hvali i preporučuje svoju robu – usredsredilo bi mnjenje na jedno izuzetno i humano zanimanje.

Masovno medijsko razglašavanje i zagovaranje poziva, koji se po svom učinku meri suvim zlatom, treba da je u nadležnosti Ministarstva prosvete, onako kao što je – već po uhodanoj praksi – publicitet vojnog poziva ingerencija Ministarstva vojske, a popularnost milicije Ministarstva unutrašnjih poslova. Na taj način, studentima, budućim učiteljima, po ugledu na kadete, obezbediti besplatan internatski smeštaj i sve gratifikacije i pogodnosti za rad.

Izvanredne rezultate na mobilizaciji svesti mladih i najširih društvenih slojeva, imale bi prigodne TV emisije i TV serije o životu i radu učitelja.

Ukazujemo na medijsku neravnopravnu zastupljenost društvenih profesija. Eto, svake godine, vojna služba je u gro-planu medijske komunikacije: epizoda za epizodom, serija za serijom. Televizija počesto emituje lanac emisija o životu i radu pripadnika Vojske Srbije; daju se reprize. Da ne govorimo o partizanskim filmovima! Nude se TV gledalištu  kriminalističke, tajkunaške serije strane i domaće produkcije!

Gde je nemilitantna vokacija? Učitelj, koji stoji ispred svih, kroz čiju učionicu svi prolazimo – postali vojnici, policajci ili stekli neko od hiljadu registrovanih zanimanja? Domovina se ne brani samo sa puškom u ruci, nego – kao što kaže pesnik – znanjem, vaspitanjem i lepotom.

Ovaj put, očekujemo organizovano širenje istine o učitelju.

Profesor Pedagoškog fakulteta u Somboru