Административни лавиринт

Наша усамљена комшиница од 75 година са скромном инвалидском пензијом прима годишњу социјалну помоћ од ћерке која ради у иностранству. Да би добијала ту помоћ потребно јој је Потврда о резидентности у Србији. Да би добила ту потврду тражи се од ње да поднесе Уверење о пребивалишту, које није старије од шест месеци и које издаје само МУП у Љермонтовљевој. Зашто само тамо, а не негде ближе – нема објашњења. Одем да јој помогнем, по великој врућини, користећи две линије градског превоза од Новог Београда до Љермонтовљеве. У Љермонтовљевој подужи ред, мање службеника и нервоза. Попуним формулар и упишем у рубрици: „Уверење се издаје ради социјалне помоћи из иностранства”, како ми је комшиница рекла. После од око сат чекања, похитам из МУП-а с добијеним уверењем о пребивалишту у Пореско одељење Министарства финансија на Новом Београду. Опет два превоза, заштитна маска, али и хитност да предам прописани документ као услов за добијање Потврде о резидентности.

Тамо, на Тошином бунару – слична ситуација. Мало службеника и чекање у реду с приметном нервозом. Попуним и ту формулар, платим таксу, која је у међувремену повећана с 1.750 на 1.810 динара. Добијем обавештење да ће потврда бити урађена кад референт обради и начелница потпише, али не зна се када ће то тачно бити. Одем мученички задовољна да обрадујем комшиницу да је све урађено у једном дану и сад се чека само да позову.

Не лези, враже. После три дана из општинске испоставе Министарства финансија јављају да потврда из МУП-а није у реду. Уместо сврхе добијања потребе, како је раније, пет година писано и прихватано (социјална помоћ), сада у документу који издаје МУП треба да стоји – назнака за Потврду о резидентности, а не за социјалну помоћ. Објашњавам да је комшиница до сада тако попуњавала и без проблема релативно брзо добијала потребни документ. Такође да је за социјалну помоћ из иностранства, итд. Међутим, саговорница је неумољива, парафразирано: јер мисли да је у праву, јер ради како јој се каже, иако то нигде не пише.

Шта да се ради да се избегну овај и други слични лавиринти од прописа и захтева? Намеће се и низ принципијелних суштинских питања.

Мора ли за потврду о резидентности од физичког лица да се тражи и доказ о пребивалишту кад то већ постоји у личној карти? Мора ли уверење МУП-а да буде тако свеже, односно не буде старије од шест месеци, поготово кад је већ издавано истој особи? Мора ли да се вади само у Љермонтовљевој?

Најзад, два кључна питања. Зашто се и ово администрирање не дигитализује? Друго питање је системске природе, уједно и предлог. Зашто се не би могло практиковати ажурно преиспитивање административних поступака и решења, бар после протока пет до шест година? У развијеним земљама с уређенијом администрацијом то се ради с тенденцијом да се грађани што мање оптерећују. Уобичајено је да на разним потврдама и уверењима стоји одредница: „Издаје се за све на шта подносилац захтева има право и потребу”. Тако се администрација растерећује, а грађани више поштују и имају мање перипетија и главобоље.

Ово летње лавиринтско административно искуство може се учинити некима као занемарљива ситница. Ипак, ваља га схватити као добронамерни, конструктивни и индивидуални покушај уз подсећање да је често суштина квалитета у детаљима.

Милена Марковић