Калемегдан и споменик без коња

Књижевник, професор и дугогодишњи сарадник „Политике” Коста Димитријевић објавио је велики број прилога из прошлости Београда, које је затим сакупио у обимној књизи „Векови Београда”. У једном од уводних поглавља аутор наглашава да често коришћени израз Калемегданска тврђава није исправан. Познато је да је данашње словенско име, град (тврђава) добио по беличастим кречњачким стенама на којима је подигнут. Уобичајено је да се поред већих војних објеката стварају и цивилна насеља – вароши. Да би Београдски град био довољно удаљен од вароши, створен је брисани простор, будући Калемегдан, почев од савске до дунавске обале, ширине неколико стотина метара. Тај простор је био потребан за војничке вежбе и смотре, као и за припремање за полазак у освајачке походе. Турска реч Калемегдан, која пријатно звучи у нашем уху, значи градско (тврђавско) поље, (М. Ђ. Милићевић). За новије генерације Калемегдан представља најлепши парк Београда, али је он много векова био само запуштена пољана. И по значењу свог назива, Калемегдан припада граду, а не обрнуто. Нелогично је да се тврђава старија од два миленијума, великог историјског значаја, назива према пољани, или парку који је окружује с једне стране.

Изглед Калемегдана из времена турске власти 1850. описује Зигфрид Капер, чешки путописац, преводилац и пријатељ Вука Караџића. У књизи „Путовање по јужнословенским крајевима” он пише: „Био сам залутао у турски део вароши... па доспех на неку велику зелену пољану. То је био Калемегдан, она отворена пољана која одваја варош од тврђаве. Изглед пољане је врло груб. Земљиште је неравно и кршевито. Никакво дрво или шиб не могу овде напредовати. Трава је суха... по њој су расуте кости угинулих коња и говеда. Али утолико је лепши поглед, који надалеко обухвата обе реке и њихове обале.”

Након одласка Турака из Србије 1867. није се одмах кренуло с уређењем Калемегдана. О том времену писао је Коста Христић, српски дипломата, отац композитора Стевана Христића, у својој књизи „Записи старог Београђанина”: „Пред пијацом (данас Студентски парк) било је турских касапница поред којих се није могло ићи од силних паса, а од којих је, подивљалих, Калемегданом било чак ризично проћи.”

Током 19. века на Калемегдану се збило неколико историјских догађаја. Ту је 1859. уручен султанов берат којим је потврђен кнезу Милошу његов други долазак на престо Србије. У кризно време изазвано догађајима након инцидента на Чукур-чесми 1862, на Калемегдану су били шатори енглеског и руског конзула који су пратили догађања. Највећи значај имала је предаја кључева тврђаве кнезу Михаилу 1867. и објава да турска војска напушта Србију.

Калемегдан на размеђи 19. и 20. века постепено добија изглед уређеног парка. Дуж главних стаза постављане су бисте наших књижевних великана. Подигнути су споменик захвалности Француској, изложбени павиљон „Цвијета Зузорић”, Роксандићева скулптура „Рибар”, а деца су добила Зоолошки врт. Стари Београђани споро су се навикавали на песничке бисте дуж стаза јер су познавали само један споменик – коњаничку фигуру кнеза Михаила на месту некадашње Стамбол капије.

Од барда старог Београда, глумца, писца и боема Чича Илије Станојевића потиче следећа анегдота: Двојица шетача Калемегданом посматрају бисте књижевника, па један каже. „Ово је син Јове Илића, Војислав, онај што је писао песме – то му је споменик.” Саговорник неповерљиво врти главом: „Па ако је споменик, а где му је коњ?”

Драган Станковић,
Београд