Кућа Катића, споменик културе који пропада

Несхватљива је небрига надлежних институција у држави, тачније оних који раде у тим установама, да се сачува споменик културе каква је кућа Катића с двориштем у Трстенику. И поред дугогодишњег апела заводу у Краљеву, Министарству културе и локалној власти, овај изузетан споменик архитектуре пропада.

Кућа је после смрти Персиде Катић волшебно доспела у власништво Видоја Пурића, успешног човека из околине Лознице, који живи у Француској (Сен Тропе), а намера му је била да ту нешто гради. Када из даљине није успео, кућа је мењала власнике, које, показаће се, кућа као таква никад није интересовала. Двориште је било свима мета да ту граде и зараде.

На кући више од 30 година ништа није рађено, и то је показатељ да приватници имају друге намере. Куповали су је такозвани инвеститори, различитих профила, који су је, кад нису успевали да добију дозволу да у дворишту граде стамбене објекте, уступали или продавали другом све док није дошла у руке локалног инвеститора који је, како сазнајемо, успео да убеди завод у Краљеву и да се договори с локалном самоуправом за дозволу да у дворишту куће изгради хотел, а да заузврат обнови Катића кућу. И поред тога што у закону пише да, између осталог, „околина непокретног културног добра ужива заштиту као и културно добро”. Дакле, према овом упутству Министарства културе Србије и двориште је под заштитом. Ако се ипак дозволи градња хотела, овај вредан споменик старе архитектуре губи смисао, а биће нарушен и остатак старог језгра града.

Кућа Катића је законом заштићена још 1947. и заведена под редним бројем 485. Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. Случај куће Катића тражи одговоре на неколико питања. Чему служи Завод за заштиту споменика? Да ли му је улога да чини уступке новим власницима (инвеститорима) и да се погађа с њима или да доследно штити споменике које му је држава поверила на чување? Да ли власник који купи неко неокретно културно добро – кућу под заштитом – има обавезе према споменику или може да допусти да се споменик уруши? Културно наслеђе обликује идентитет средине и народа коме припада, зато би према културном добру и држава и приватници морали по закону да имају исте обавезе у односу на заштићено културно добро.

Кућа Стевана Катића сматра се једном од најлепших кућа моравске Србије и заштићена је Законом о заштити културних добара Републике Србије. Њена лепота и посебност били су разлог више што је привлачила не само радознале пролазнике већ и бројне архитекте који су писали научне радове о њој. „Све градске куће из тог периода имају асиметричну фасаду. Код ове је то избегнуто. Њена фасада је симетрична, и по томе је јединствена на Балкану”, каже мр Василије Петровић, архитекта.

Зграда у основи припада типу моравске куће, с примесама оријенталног стила. Катић је трговао робом из Либана и Сирије, одакле је вероватно и донет план куће, који је прилагођен поднебљу. Грађена је од непечене цигле, тако да припада типу кућа-долмара. Складних пропорција, са спратом и два раскошна, симетрично положена и нешто истурена доксата, требало је да покаже углед и моћ власника. У приземним собама биле су углавном пословне просторије Катићеве трговине, док су на спрату биле породичне и гостинске собе.

Кућа је у краћем периоду, кажу мештани, имала улогу галерије, док је двориште често представљало „сликарски атеље под ведрим небом” у време одржавања ликовних колонија. Подрум куће и већи део дворишта преласком у власништво „инвеститора” били су једно време претворени у ресторан националне кухиње.

Док је деведесетих година, по сећању мештана, кућом газдовао Јанко Катић, потомак породице која је инспирисала Добрицу Ћосића да измашта незаборавне судбине ликова у „Коренима”, она је била стециште културног живота. У години кад обележавамо сто година од рођења великог писца, апелујемо на државу – Министарство културе, локалну власт – да се сачува овај вредан споменик архитектуре и добије намену коју заслужује.