Откопавање гробница недавне прошлости

Венеција, Лидо – Добар почетак 78. Венецијанског фестивала, са четири снажна филма редитељских магова и оскароваца попут Педра Алмодовара, Џејн Кемпион, Пола Шредера и Паола Сорентина.

У „Паралелним мајкама”, ослањајући се на себи својствени, колоритно и мотивационо раскошни филмски рукопис и на једну од својих муза, глумицу Пенелопе Круз (али и нову музу – младу и талентовану Милену Смит), Алмодовар кроз причу о остварењу мајчинства две различите жене и замени беба у породилишту заправо говори о нечему још важнијем. О прецима и потомцима недавне историјске прошлости у Шпанији и важности тога да и најмлађа генерација Шпанаца треба да зна тачно с које стране су се налазиле њихове породице у Шпанском грађанском рату, у земљи у којој необележене гробнице још нису откопане. Алмодовар у „Паралелним мајкама” истражује и најинтимније делове личности својих јунакиња, говори и о идентитету и мајчинској страсти кроз ликове три веома различите мајке: четрдесетогодишње Јанис (Пенелопе Круз), малолетне Ане (Милена Смит) и Анине мајке – глумице (Аитана Санчез-Гијон), крајње себичне жене без мајчинског инстинкта. Као приповедач, Алмодовар је и даље у пуној снази и поново нуди милион доказа зашто је као стваралац величанствен...

О филму новозеландске сценаристкиње и редитељке Џејн Кемпион под насловом „Моћ пса”, рађеном према истоименом роману Томаса Севиџа, шире се може писати тек од данас због поштовања прописаног фестивалског ембарга (не може се ништа објављивати пре приказивања пред публиком), али се за ову прилику може рећи следеће: снажан и моћан филм о суровости природе и крхкости човека. Испричано кроз лик усамљеног, али поштованог фармера Фила Бурбенка (Бенедикт Камбербач), чија појава изазива страх, који се изненадно налази пред опасношћу да буде изложен могућности да осети љубав према туђој жени...

Једна од холивудских легенди – сценариста, али и редитељ Пол Шредер вратио се сада на Лидо са „Бројачем карата” (продукцију потписује заједно с Мартином Скорсезеом), с филмом који је тематски пун изненађења. Наизглед, ово је прича о особи која се зове Вилијам Тел, хладнокрвном коцкару којем мотив није новац већ трошење времена, о вештом бројачу карата, сталном победнику, поштоваоцу дискреције и гесла „мали улог, мала зарада”, али помножено с много партија дневно. Лику овог тајанственог усамљеника који изнад свега воли тишину и чистоћу простора у којем борави Шредер је обезбедио за гледаоца неочекивану прошлост. Тел (у изврсном тумачењу Оскара Ајзака) јесте онај амерички војник са фотографије која је обишла свет и открила све страхоте тортура које је америчка војска проводила у ирачком затвору Абу Граиб и наставила у Гвантанаму. Он је и једини који је за та злодела одговарао. Нико други у командној хијерархији која је водила све до архитекте најнепопуларнијих америчких ратова новог доба – Доналда Рамсфелда, никада није за то био кажњен. О томе, на чудан и узбудљив начин, прича Пол Шредер. Подсећа и упозорава...

Копање по прошлости сасвим је другачије, али не без мање бола, у новом филму италијанског славодобитника Паола Сорентина. Са филмом „Божја рука”, после читавог низа победничких филмова и телевизијских серијала „Млади папа”, Сорентино се враћа свом родном граду Напуљу и прича заправо о себи, свом детињству и почетку младости пре одласка у Рим на студије филма. Филм пун љубави и лепоте, породичних и комшијских загрљаја, сећања на доба невиности и на Марадону, који је у Напуљ донео са собом наду да и сиротиња може да побеђује. Та „божја рука” из наслова филма пуног референци и на Федерика Фелинија и јесте директно преузета из оног ванвременског спортског догађаја када је Марадона „забио” гол Енглезима руком (1980), али у овом филму има и додатна значења. „Божја рука” је интервенисала када је он као дечкић остао у Напуљу да гледа Марадону на утакмици, уместо да пође с родитељима у викендицу где ће они преминути од тровања угљен-моноксидом. Та „божја рука” је интервенисала и када је одабрао режију за свој животни пут. Ово је, дакле, Сорентинов аутобиографски филм, диван и дирљив на много начина, рађен овог пута без ослонца на маестралног директора фотографије Луку Бигација и у продукцији „Нетфликса”...

Сви филмови биће приказани и у Србији и вреди их чекати. И „Божја рука” ће пре одласка на „Нетфликсову” стриминг мрежу прво бити приказан у биоскопима.

Бенињијево радосно срце

Уз громки аплауз и у узаврелој атмосфери, италијанском глумцу и редитељу, добитнику награде „Оскар” за филм „Живот је леп” – Роберту Бенињију уручен је заслужени „Златни лав” за животно дело.

Образлажући награду, фестивалски челник Алберто Барбера је између осталог рекао да је Бенињи „жонглирајући својим наступима на позоришним даскама, у филмским сценама и у телевизијским студијима, сваки пут пружио изненађујуће резултате, сијао увек захваљујући својој бујности и полетности и јавност увек обасипао својом великодушношћу и страственом радошћу, која је можда и најоригиналније обележје његовог опуса”.

А Бенињи као Бенињи, своје велико срце пуно радости и захвалности умео је да покаже и у сали Гранде на Лиду, на себи својствен оригиналан начин...