Некад била велетовска кула

Вишеград – Некад најмногољуднија вишеградска села, полако и све видљивије изумиру и постају својеврсни историјски споменици које одржавају старачка домаћинства и повремено оживљавају викендаши.

Поред неколико нових викендица још гордо пркосе времену старе накривљене дрвене куће, са разбијеним стаклима полуотворених прозора. А на вратима, која се никад преко дана нису затварала, стоје зарђали катанци, одавно „заштићени” густом паучином.

Одавно су овде из прадедовских дворишта побегли њихови становници.

По који ретки становник ће вам једноставно рећи да је све замрло што је однеговало генерације и генерације.

Такво је и вишеградско село Велетово, из чувеног добрунског краја. Плодна земља и остаци запуштених воћњака сведоче да је у овом селу некад било и те каквог живота. Данас, на жалост овде скоро да и немате са ким прозборити о његовој бурној прошлости.

Зато смо се у Велетово запутили са старим хаџи-Савом Андрићем, који је долазећи из Вишеграда, успут обишао кућу у којој се родио и прошетао имањем на коме је провео младост и најбоље године.

Да се, како каже, „надише чистог ваздуха и напије хладне изворске воде, какве нема на далеко”.

– Велетово је у мојој младости било пуно живости и препуно омладине. Могао си изаћи из куће у пола ноћи да чујеш песму момачку и девојачку. Овде се одувек пуно радило, дружило и певало, сећа се стари хаџи-Сава.

Присећа се како је свака кућа имала у просеку по шесторо чељади, а у селу је било 35 православних кућа.

– Нисмо имали ни телевизор, ни радио, али смо се дружили и све у договору радили, казује хаџи-Сава.

Насред села Велетова, у питомој заравни, доминирају остаци уклете куле велетовске, испод чијих бедема извире јак млаз хладне воде која се омањим потоком улива у Рзав. Једна од бројних легенди сведочи о тамновању и тамничарима куле велетовске, а данас је то само запуштена и шипражјем зарасла висока камена зидина. О овој кули хаџи-Сава прича оно што му је, како рече, побожна бака Цвијета приповедала још док је био дечак.

– Баки су те приче и сећања оставили њени стари, наглашава хаџи-Сава, појашњавајући да су за време турске власти порушене две цркве у близини Велетова, једна на Дубу, а друга на Кобилама. Од њиховог камена направили су ову кулу велетовску!

Он каже да на оближњем Дубу има један повећи камен на коме су видљиви записи, те би волео да се то испита и открије права истина о постојању православних храмова у овом вишеградском крају.

Прича нам затим да је у сливу речице Велетовчице, од њеног извора до ушћа, било много воденица поточара. И сада се ту могу видети остаци камених зидина од воденичких подрума, који на зараслим обалама немо сведоче о некадашњој живости у овом питомом и родном крају.

Хаџи-Сава даље прича да је у време његове младости у Велетову и околним селима било толико деце да су поред постојеће школе, која је радила у старој аустроугарској касарни, морали отварати још једну у кући његовог оца Средоја.

– У те две школе долазило је између 250 до 300 ђака. Уз нас, сливали су се ту и ђаци из околних села Јелашаца, Дубова, Црнчића, Тетребице која је припадала Србији, па затим Стоца, Бијеле, Тасића и Јагодине, присећа се хаџи-Сава.

У центру Велетова и данас стоји стара камена школа која би и те како могла још послужити за наставу, али какве вајде кад нема оног главног – ђака и њихове живости.

Улазимо у ово, давно напуштено школско здање. У зборници је на зиду окачено звоно, које је некад позивало ђаке на час или им означавало толико чекане одморе. Као својеврсни споменици остали су дечији потписи на табли изнад катедре и на неколико оронулих клупа.

Ко зна, можда је неко од ових „потписника” познати научник, доктор, историчар или новинар... тек и то је мали споменик некадашњег живота у Велетову.

Хаџи-Сава нам показује поток испод велетовске куле и казује како је његов отац Средоје, као посебно уман сељак, својевремено направио праву малу хидроцентралу. И пре свих у селу имао светло у кући.

– Било је то педесетих година прошлог века. Сељаци, наши суседи, рођаци и комшије, то су доживљавали као неко чудо, специјално долазећи да виде какву је то необичну „петролејку” Средоје направио у својој кући, прича хаџи-Сава.

Каже да је, као и већина његових вршњака, врло млад отишао из Велетова. Са тугом констатује да је то данас скоро конзервирано село кога чува само још неколико старица.