Да ли држава инструментализује школе

Корона је допринела да се схвати да су бајке занесењака о настави на даљину, уз помоћ информационе технологије, претеране. Било је чак тврдњи да ће наставник  бити непотребан јер ће проверени стручњак из неког информационог центра тумачити градиво, а да ће ученици, гледајући и слушајући, из папуча, успешно савладавати програм. Брзо се видело да је настава „очи у очи” и даље незаменљива. Корона нам је, међутим, скренула поглед са, условно речено, учионичке наставе, утицала је да видимо само њене добре стране и да  не отклањамо слабости које су одавно познате. Мало је учињено, готово ништа, да се превлада трансмисиони карактер сазнајног процеса у коме је наставник проточни канал, релеј између  науке и ученика. Он планира, ауторитарно управља, као са проповедаонице предаје у завршном облику, немилице троши часовно време, вреднује. Ученици су у рецепцијском положају, дужни су да слушају, прихватају, меморишу и, на захтев наставника, да репродукују оно што су од њега чули или у уџбенику прочитали. Уврежило се схватање да је најбољи онај наставник који занимљиво излаже, а ученик који то добро репродукује. Међутим, у тој репродуктивној настави ангажован је само мали и мање важан део учениковог потенцијала – памћење, а потпуно запостављено оно најбитније – мишљење, а убедљиво је најважнији задатак наставе да код ученика подстиче и негује стваралачко мишљење.

У свету су се појавили наставни модели у којима се он (тај задатак) успешно остварује, а један од њих је конструктивистички приступ заснован на конструктивистичкој епистемолошкој теорији. Тражи се да настава буде процес самосталне  ученикове конструкције стварности на основу контекста из његовог искуства, као и збивања у окружењу. У таквој настави нема погрешног одговора, јер је он само повод за расправу у којој се долази до тачног решења. Питања и ставови ученика су њена срж. Сарадња међу њима је услов да се стекне поуздани индивидуалитет који се  формира кроз „другог човека” у дијалогу. Тако се стварају мислеће личности.

А да ли држава својим прописима и политиком подржава и подстиче формирање таквих личности кроз образовни процес?  У Закону о дуалном образовању који је донела Скупштина Републике Србије најважнији циљ дуалне наставе је обезбеђивање услова за стицање компетенција у складу са потребама тржишта рада и јачање конкурентности српске привреде. За учење кроз рад обезбеђује се и до 80 одсто часова стручних предмета. А то учење је увежбавање операција средствима рада и алатима. Чиста репродукција. Тако бива јер највише утицаја на обликовање програма има послодавац: такви ученици остају без довољно теоријског знања које је еластично и омогућује лакше сналажење у честим савременим променама радних технологија. Сем тога они остају без ширих културних видика и бивају онемогућени да се развијају као критичке личности које се залажу за друштвене промене.

Дакле, тржишна конкуренција усмерава образовни процес, што није никаква новина. Томе су се оштро супротстављали поборници критичко-еманципаторске педагогије која је настала у Немачкој 60-их година прошлог века под утицајем Франкфуртског  филозофског круга. Клаус Моленхауер, један од утемељивача овог правца истиче да педагогија треба да се ослободи догматског баласта и да тежи ка аутономији, да самоодређење буде циљ образовно-васпитног рада, да сврха педагогије буде пунолетство субјекта, што је други термин за аутономију.

Из познатог Унесковог извештаја из 1996. године Образовање за 21. век, наводимо један од кључних задатака: „Учити да се буде развијенија личност која ће бити  у стању да делује са највећим степеном аутономије, просуђивања и личне одговорности. У том смислу образовање не сме да занемари ниједан аспект свеукупног потенцијала ученика – укључујући и културни потенцијал”.

Поставља се питање: да ли држава као спољни чинилац у образовању (намеће законе и програме) својим захтевом да школе доприносе јачању конкурентности привреде и стварању компетенција према потребама тржишта рада запоставља шири културни комплекс и потенцијале ученика? Да ли је њој у интересу да они буду само добри и увежбани произвођачи или и самосталне критичке личности спремне да се боре за  друштвене промене? Политика прагматичне инструментализације школа која има у виду само корист и бруто  друштвени  производ сигурно неће допринети формирању аутономних личности  већ послушника којима је постојеће стање увек добро. Нека буде као што јесте као у Домановићевом „Мртвом мору”.

Професор у пензији