​Црна Гора – други чин

Опште је познато да нико човека не може тако упропастити као што може он сам. А ако је човек притом још и политичар, онда је ова тврдња и вишеструко тачнија.

Да Мило Ђукановић није решио да од тог догађаја направи одсудни, тако рећи, „армагедонски бој”, устоличење митрополита Јоаникија би било само једно рутинско, унутарцрквено дешавање, једва регистровано у дневним медијским извештајима – а овако је постало вишедневна медијска и политичка сензација у читавом региону. А прижељкивани велики повратак „краља-Мила” претворио се у фијаско и – по свему судећи – вероватно и коначни политички Ватерло.

Човеку се, осим ако није баш екстремно сплетен, ретко догађа да се два пута спотакне о исти камен. А Милу се догодило управо то – иако је већ пословично словио за изузетно вештог, искусног, спретног и окретног политичара. А саплео се два пута узастопце, овај пут и дефинитивно, о камен звани Српска православна црква. И тако, тачно годину дана након изгубљених избора, сам себи учинио оно што прошлогодишњи изборни победници нису умели, смели или хтели.

Неки српски и „просрпски” коментатори били су незадовољни због одлуке митрополије да устоличење митрополита Јоаникија на Цетињу буде стриктно црквени скуп. Говорили су: то је попуштање, сад ће „комиташи” да ликују, буду још агресивнији итд. Али ја мислим – а и испоставило се да је тако – да је то био не само мудар него у суштини и преломни потез у овој „инаугурационој” кризи. Том одлуком митрополија и врх СПЦ, односно патријарх Порфирије који је у томе подржао митрополита Јоаникија, јасно су показали сваком иоле објективном посматрачу ко истински жели договор и мир, а ко је тај ко тражи кавгу и сукобе.

Ма колико логичан и легитиман, „народни сабор” испред Цетињског манастира се од стране злонамерних могао искористити за разне провокације, не само физичке него и политичке. Али оспоравати устоличење верског достојанственика у његовом верском објекту не може баш нико и нигде. Зато је одлука митрополије и врха СПЦ да одустану од саборовања испред манастира била изузетно разумна и мудра. И није била никакав „знак слабости”, него баш напротив, израз мирне одлучности, сигурне у себе – оне одлучности коју је својој духовној деци и следбеницима у наслеђе оставио митрополит Амфилохије и која је водила и изнела литије против Ђукановићевог „Закона о слободи вероисповести”.

Ђукановић, свестан да му се рејтинг постепено топи, а обруч стеже око његових послова, кумова и пријатеља, потпуно је игнорисао овај помиритељски гест црквеног врха – или га је, још горе, схватио као знак слабости и колебања – те је решио да заигра на све или ништа, чак и по цену изазивања сукоба и крви. Уосталом, тако је својевремено и дошао на власт, а тако је и владао. Ставио је све на коцку – укључујући ту и наклоност Брисела и својих умеренијих следбеника – и изгубио!

Упркос подршци из региона и дела српске политичке и НВО сцене (а можда и управо због тих и таквих помагача), на Цетињу је у недељу ујутро било понижавајуће мало људи – поготово у поређењу са масом која је претходне вечери у Подгорици дочекала српског патријарха. А поготово премало бојовника спремних да јуришају на Цетињски манастир и гину за Мила и његове фантазије о „угроженој Црној Гори” – коју ће он и његове „комите” онда да бране. Иако су неки медији покушавали то да надувају или скрију, „просвједника” је било баш мало. А неочекивано, хеликоптерско спуштање патријарха и митрополита  у манастир омогућило је да се избегну и евентуалне ружне сцене или чак жртве приликом доласка и пробоја импровизованих блокада – што би Милу и екстремистима такође одговарало.

Вреди напоменути да у читавој овој компликованој игри патријарх и митрополит нису направили дословно ниједну грешку. Што су напади бивали жешћи и агресивнији, они су то више узвраћали са порукама толеранције, хришћанске благости и братске љубави. У том смислу су можда најилустративније речи патријарха Порфирија из саборног храма у Подгорици: „Свима пружамо руку братства. А највише браћи која нас данас не признају за своју браћу и називају нас најпогрднијим именима.”

Сад упоредите те речи са порукама мржње на Цетињу?! Требало је бити баш, баш острашћени (ауто)шовиниста, да не кажем Ненад Чанак, па да се не увиди етичка и цивилизацијска разлика између та два дискурса. Што, додуше, није спречило неке коментаторе из окружења (пре свега, Хрватске и БиХ), као ни део домаћих грађанских екстремиста, да се поново размахну са стандардним антисрпским флоскулама о црквеном и великосрпском „десанту” на Цетиње и Црну Гору.

А замислите само да су неке „српске комите” ултимативно захтевале да се одложи или премести устоличење которског бискупа? Или реиса Исламске заједнице? Или, недајбоже, геј-параде?! Вриштало би се до неба о „српском фашизму”, призивала интервенција „међународне заједнице” и тражио „брутални” обрачун са изгредницима.

Двадесет година је Ђукановић играо на карту поделе и мржње. А ако додамо и ону „српску” фазу, онда и свих тридесет. И увек је за ту своју искључиво личним интересом вођену „политику” – чак и када је била најнепријатељскија према српској држави, српској цркви и српском народу –  налазио партнере и сараднике у Србији.  Штета коју је нанео црногорском друштву и односима Србије и Црне Горе огромна је. Зато нема оправдања за његове овдашње партнере и колаборанте – како оне из власти, тако и оне из опозиције.

Но, та мучна историјска епизода звана Мило Ђукановић је сада вероватно дошла до свог краја.  Али на санирању штете ћемо морати сви – и у Србији и у Црној Гори – још дуго и  пажљиво да радимо.

Бивши народни посланик и уредник НСПМ-а