Разне боје фундаментализма

Нова модна линија талибана Пре две деценије тероризам је еруптивно ступио на сцену означавајући нову еру старог феномена, али његове идеје ни данас нису поражене захваљујући успону фундаментализма који је уграђен у његове идеолошке темеље.

Све врсте верског фундаментализма – јеврејског, хришћанског или муслиманског – имају једну заједничку особину: непомирљиво и искључиво инсистирају на једној истини и једном легитимном начину живота.

Зашто је онда недостатак било какве религиозне флексибилности парадоксално пропраћен политичким прагматизмом, спремношћу најтврђе верске ортодоксије да уђе у савезништва са мање религиозним, чак и политичарима који су блиски секуларном фундаментализму?

Како се догодило да ултраортодоксни Хареди Јевреји буду најближи савезници доскорашњег премијера Бењамина Нетанијахуа који игнорише шабат и кошер исхрану? Зар не делује помало неприродно да амерички фундаменталисти – бели хришћански еванђелисти – тако добро сарађују са Доналдом Трампом који слабо мари за религију?

Руска православна црква понаша се као да је великог спаситеља нашла у Владимиру Путину, бившем агенту КГБ-а из времена када је совјетска држава жестоко прогањала вернике.

Зашто су ајатоласи Исламске Републике Иран прихватили да преговарају са „Великом сотоном” коју оличавају Американци, а талибани се крајем 2020. у Дохи договарали са представницима Трампове администрације која би по свим узусима требало да буде оваплоћење „неверништва” и свих зала овог света? Како је премијер Нарендра Моди у Индији своју базу изградио на крајње десном хинду национализму познатом као хиндутва?

Значајан број америчких бискупа је за то да се римокатолику Џоу Бајдену ускрати причешће због његове подршке закону о праву на абортус. Израелски веома религиозни премијер Нафтали Бенет је на мети ултраортодоксних који за његову владу кажу да „скрнави божије име”.

Какав контраст! Бајденова верска посвећеност требало би да привлачи хришћане, али их одбија. Бенет би требало да импонује јеврејским верницима, а они тврде да „искорењује јудаизам”. Двојица лидера који своје верске афинитете узимају веома озбиљно, наследила су двојицу секуларних претходника – са снажним везама са хришћанским, односно јеврејским фундаменталистима. Бајден и Бенет своје победе нису постављали у верски контекст, али фундаменталисти свакако јесу.

Иако су фундаменталистичке теократије реткост 21. века, показује се да је подударност интереса између фундаменталистичких група и мање религиозних, чак и секуларних политичара, сасвим честа појава. Уколико фундаменталисти не могу да остваре апсолутну моћ кооптирањем корумпираних и потчињавањем подложних, спремни су да постану партнери у власти са разним популистима, колико год они били секуларни. Оно што их спаја је прагматска спремност на сарадњу са свима који се противе вредностима либералне демократије.

Које год врсте био, фундаментализам је веома ефикасан када се комбинује са другим изазовима либералној демократији. Данас јеврејски или хришћански фундаментализам делују бенигније у поређењу са временима када су јеретици били спаљивани а прељубнице каменоване, али идеје нису изгубиле на опасности.

Фундаментализам је у основи ауторитарност завијена у религиозне одоре и представљена језиком вере, а диктатори и аутократе по правилу са њима лакше налазе заједнички језик него са демократама. Најбржи начин да успоставите контролу над неком етничком групом или читавим народом је ако за почетак обезбедите контролу барем једне половине.

Нема сумње да је две деценије од америчке инвазије Авганистана – која је требало да буде наплата правде за напад Ал Каиде која је уточиште имала код талибана – верски фундаментализам у успону. Од Тексаса, где је донет закон који забрањује највећи број абортуса после шест недеља – што је период у коме већина жена и не зна да је трудна – до Кабула где талибани Исламског Емирата Авганистан најављују повратак ригидној интерпретацији исламске вере.

Историја показује да фундаментализам води искључиво у стагнацију. Под утицајем израелских зилота у вековима пре Христа, древни Израел заостао је и политички и материјално за суседним цивилизацијама, провоцирајући римску окупацију која је Јевреје раселила у дијаспору дугу два миленијума.

Хришћанство Римског царства увело је Европу у 500 година мрачног доба које се окончало тек поновним откривањем Аристотела у 12. веку. Аскетски будустички фундаментализам у Кини од 4. до 9. века довео је до уништавања 4.600 манастира пре него што је династија Сонг оживела својствену цивилизацију. Исламски фундаментализам који је у Багдаду настао негде око 1067. означио је читав миленијум назадовања чије последице исламски свет осећа и данас.

Деценијама је „велику науку”, готово сваку врсту науке, предводила Америка, али последњих деценија лидерство је почело да се топи. Све се поклапа са временом успона верског и политичког фундаментализма који је начео америчку интелектуалну виталност.

Историја модерне Европе од првих универзитета 12. и 13. века – научна револуција, Просветитељство или модернизација 19. столећа – представља победу рационализма и науке над верским догматизмом и ауторитетом цркве. И у овом веку Европа је искористила прилику показујући колико свака врста фундаментализма може да буде разорна. Број научних радова из Европе претекао је оне из САД. После 11. септембра 2001, број кинеских и индијских студената по Америци се преполовио – радије одлазе у Европу.

Фундаментализам је моћан, и опасан, због контроле најдубљих идеала и идентитета верника. Историја је пуна демагога који су усвојили замке вере како би своју аморалну политику представили као вољу божију. Да све буде горе, ослањали су се на исконски импулс да праведне „нас” супротставе демонским „њима” распирујући понекад супротстављена тврђења припадника све три Аврамове вере да су изабрани од бога.