Век од рођења Мирослава Чангаловића

Стогодишњица рођења великана наше и европске оперске сцене Мирослава Чангаловића (1921–1999) прилика је да се ми старији љубитељи музике, сведоци његових незаборавних креација, подсетимо, а млађи сазнају, да је неколико првих послератних деценија постојао уметник који је на нашој оперској сцени, али и широм Европе, креирао незаборавне ликове величанственог цара Бориса, демонског Мефиста, тужно смешног Дон Кихота... То је био уметник за кога су међународни театарски критичари у често тврдили да се својим креацијама приближио уметности, педесетак година старијег, првог баса светске оперске сцене Фјодора Шаљапина.

Чангаловић је рођен у босанском градићу Гламочу, далеко од музичких центара. Услед ратног ковитлаца који је погодио његову генерацију није могао да добије уобичајено музичко школовање. Међутим, захваљујући свом природном таленту, наступима у омладинским културним друштвима и краћем приватном школовању код познате оперске уметнице Зденке Зикове, Чангаловић се већ првих послератних година формирао у певача изузетног формата. Предузимљива управа Београдске опере и њен директор Оскар Данон схватили су да је њихов нови члан способан да креира водеће басовске ликове оперске литературе. То су искористили да на репертоар ставе до тада ређе извођене опере Модеста Мусоргског и других руских композитора. Те опере у којима је бриљирао Чангаловић добро су прихваћене у нашој средини, којој су ликови руске историје блиски захваљујући сродности наших словенских народа.

Међутим, и европска музичка јавност била је заинтересована за оперске бисере руске музике, првенствено захваљујући Фјодору Шаљапину, који је у међуратном периоду као постреволуционарни емигрант певао у западноевропским и америчким операма. Многи од уметника из западноевропских земаља теже су се уживљавали у руску психологију, за разлику од наших. Пошто је тадашњи СССР и Европу тада делила гвоздена политичка завеса, Београдска опера била је најпогоднији ансамбл за презентацију руских опера на Западу. Посебно јер је њен члан био Мирослав Чангаловић, бас шаљапиновског формата.

Осим руских, на београдски репертоар постављене су и две француске опере – „Фауст” Шарла Гуноа и „Дон Кихот” Жила Маснеа – наменски компонован за Шаљапина. У то време, опере су се могле изводити на разним језицима. Овим делима, певаним на српском језику, Београдска опера је бриљирала на француским оперским сценама, уз награде и сјајне критике. Нашој опери и Чангаловићу учињена је част да у Опери Монте Карла изведу „Дон Кихота” на педесетогодишњицу светске премијере. Чангаловићев лични пријатељ и музички сарадник професор Душан Трбојевић пише да је на крају једног чина, након дирљиве сцене у којој Дон Кихот, поражен подсмевањем руље, сломљен напушта сцену, наш уметник добио од публике десетоминутне стојеће овације.

По Чангаловићу је однедавно названа једна улица на Палилули. Признањима би требало да се придружи и Народно позориште, његова матична кућа којој је остао доживотно веран. Било би лепо да се у некој аули театра постави његова биста и установи периодична награда с његовим именом за неку од категорија певача, слично „Добричином прстену” у драми Народног позоришта.

Др Драган Станковић,
проф. ЕТФ-а у пензији