Уторак, 26.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Биланс цетињских немира

Теза да је председник Црне Горе и ДПС-а главни организатор протеста на Цетињу тешко да стоји: Ђукановићу се, пословично, придаје много већа моћ него што је одиста има – посебно као председнику државе, јер су му овлашћења готово симболична
Насиљем против устоличења: Цетиње (Фото АП/Р. Божовић)

Одјекнула  звона на Цетињском манастиру у част новопостављеног митрополита, који је на том месту наследио преминулог Амфилохија. Сукобљене стране убрзо су изашле са прогласом у којем се тврди да су постиглe своје циљеве. И, одиста, када се сагледа шира слика, то није далеко од истине – сви и јесу изашли као победници! Али су сви нешто и изгубили 

Иако у не баш сасвим канонском окружењу, церемонија устоличења митрополита Јоаникија у Цетињском манастиру обављена је на најављеном месту и у најављено време, уз присуство јаких антитерористичких снага МУП-а Црне Горе.  Дан пре тога појавила се информација да ће, из безбедносних разлога, хиротонисање морати да буде одложено. У недељу су ипак одјекнула  звона на Цетињском манастиру у част новопостављеног митрополита, који је на том месту наследио преминулог Амфилохија. Сукобљене стране убрзо су изашле са прогласом у којем се тврди да су постигле своје циљеве. И, одиста, када се сагледа шира слика, то није далеко од истине – сви и јесу изашли као победници! Али су сви нешто и изгубили.

Пођимо од СПЦ. На годишњицу парламентарних избора у Црној Гори, ова црквена организација истерала је своје право да се устоличење одржи управо на Цетињу, престоном граду црногорске државности, упркос противљењу самих Цетињана, чији је главни захтев био да се хиротонисање обави у Подгорици или негде другде (град иначе има уговорни однос  о коришћењу Цетињског манастира са СПЦ). Међутим, у контексту актуелне ситуације у Црној Гори, чин устоличења високог црквеног достојанственика је давно већ прерастао у нешто сасвим друго, у својеврсно политичко-идентитетско питање око кога се увелико одређује поларизовано црногорско друштво, с Цетињанима на челу. Избор управо Јоаникија за митрополита  црногорско-приморског додатно је револтирао грађане Црне Горе, пошто је, између осталог, познато његово нескривено дивљење према историчару Александру Раковићу, аутору књиге „Црногорски сепаратизам”, медијски најекспониранијем негатору црногорске нације.

Цетиње је одувек било на ратној нози са Јоаникијевим претходником Амфилохијем, и то у време када је овај био у одличним односима са председником Ђукановићем. У једну реч, Цетињани су устоличење Јоаникија доживели као неку врсту теолошке узурпације секуларне и независне Црне Горе, као милитантни црквени десант на њихов град, због чега су и организовали протесте. СПЦ је победила, али не на крилима новозаветне етике и еванђеоске љубави, већ уз употребу сузавца, панцира, хеликоптера и шок-бомби. Сутрадан, када се све ово заврши, како ће новоустоличени митрополит шетати међу Цетињанима? Уз полицијску пратњу и лично обезбеђење? Како ће ширити хришћанску љубав и утврдити солидарност са братском Србијом? Хоће ли бити доживљен као неко ко гради мостове или их руши?

Другу страну, пак, представљао би председник Ђукановић. Њега је експлицитно именовала Митрополија црногорско-приморска СПЦ као организатора нереда: „Идеолошко-политичке структуре бившег режима покушавају да изазову немире”. Притом је, не сме се то заборавити, идејни мандатар нове владе био почивши митрополит Амфилохије, мада од црквених власти свакодневно стижу поруке како се они не баве политиком. И за Ђукановића се, исто тако, може рећи да је изишао као победник са Цетиња. Као државник и искусан политичар, једноставно је искористио прилику која му се указала да учврсти своје бирачко тело и да, по линији  политичког опортунитета, додатно ојача.  Да себе устоличи као неког ко једини брану државу Црну Гору од страних утицаја, као и да покаже да добар део грађана не прихвата „Српску цркву”. Теза да је председник Црне Горе и ДПС-а главни организатор протеста на Цетињу тешко да стоји, упркос писању овдашње таблоидне штампе: Ђукановићу се, пословично, придаје много већа моћ него што је одиста има – посебно као председнику државе, јер су му овлашћења готово симболична.

Остаје, на крају, главни камен спотицања између Србије и Црне Горе: сукоб двеју цркава, неканонске црногорске, која се бори да поврати аутокефалност, и СПЦ. У корену спора лежи датум оснивања обеју предметних цркава, пошто с тим у вези стоји и питање њиховог правног субјективитета, а све то заједно води к оном најважнијем: питању црквене имовине, чија се вредност у Црној Гори процењује на више стотина милиона евра. У уверењу нових власти у Црној Гори стоји да су епархије СПЦ у овој држави основане још 1220. године (дакле, још од времена Растка Немањића), док је у исто време у Србији мајчинској СПЦ признат правни субјективитет тек од 1836. године, што је парадоксално.  За почетак, уместо оптужби о ”одсрбљавању” и громопуцателних тврдњи о томе како је  „Српска православна црква старија од црногорске државе”, ваљало би завирити у старе црквене зборнике – „номоканоне” – што је нека врста општег устава за све помесне цркве,  које су потврђене од Васељенске патријаршије. У једном таквом зборнику, познатијем под називом „Синтагма” из 1855,  под редним бројем девет нотирана је и Аутокефална Митрополија Црногорска. Те 1855. није постојало чак осам помесних цркава, које постоје данас, међу њима и српска.  Исте податке износи и руски „Списак”, који се односи на стање за 1848. годину.  Укупно је у њему наведено 10 тада постојећих помесних аутокефалних цркава. Под редним бројем девет је Јерархија Црне Горе, док се српска црква нигде не помиње. За почетак, било би добро одатле кренути, разјаснити све недоумице везане за годину оснивања двеју сестринских, а посвађаних цркава.

Есејиста и преводилац

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари18
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Земунац
Господине Јанићу, мало сте побркали лончиће. Нити постоје две цркве, нити су посвађане. Од свег историјата сте одабрали само оно где се помиње аутокефална ЦПЦ. Заборављате историјске околности и да је Пећка патријаршија и Светосавска православна црква исходиште. Данашња СПЦ је настала поновним удруживањем свих цркава и митрополија у јединствену цркву, јер су то историјске околности поново дозволиле. Та ЦПЦ, коју помињете, се ујединила одлуком Синода, а не одлуком једног човека.
Никола
Поздрав аутору текста из Далмације од једног Србина Далмата.
Влада
Цркву чине верници. СПЦ је у ЦГ прихваћена у огромном броју. ЦПЦ није. Ствари су кристално јасне и с аспекта демократије. Воља већине је у питању!
Бојан
Бојим се да аутор или намерно или из незнања превиђа историјске чињенице, аутокефалност што је више од утономије је Српска православна црква имала одавно, још од њеног првог архиепископа Св. Саве, а баш данас прослављамо Св. Јоаникија, првог патријарха српског (1346.). Текст је итекако натегнут на једну страну (Милову). Много се атеисти петљају у црквене каноне. Поздрав!
Dejo
Gospodina autora teksta bi zamolio da ako ne voli ovu zemlju i SPC za koju se većina u Srbiji izjašnjava kao pripadnici da ne bude blago rečeno uvredljiv. Naravno da poštujem pravo kritike i poželjna je ali da smo konstantno mi Srbi odgovorni i krivi. Ma nema šanse. Pa šta smo mi? Steknem utisak da mi ko narod samo razmišljamo kako druge da ugnjetavamo. Ispadaju svi ostali za sve u pravu samo mi za sve u krivu. Prosto mi nemoguće.Definitivno smo puno grešili i išli nekim pogrešnim stazama ali...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.