Амфилохијев помен за Јованку Броз

Затекао сам се у Патријаршији код мог земљака и пријатеља, епископа бачког Иринеја Буловића. Тамо сам упознао митрополита црногорско-приморског Амфилохија Радовића.

Био сам пријатно изненађен што сам се нашао у ситуацији да упознам личност, коју сам доживљавао као човека из цркве, који се својим животом и делом посебно истицао, а који ми је био омиљена личност.

Као човек? Важио је за строгог владику, који је у цркви обављао  важне послове. Знао сам да је био на школовању у Берну, Атини, Италији и Ватикану. Још као ђак и студент сам сазнао да је био члан чувене четворке поштовалаца игумана манастира Ћелије, Јустина Поповића, родом из Врања, који је након Другог светског рата, углавном живео у манастиру Ћелије.

Имао сам прилику да кроз живот упознам и неке друге, познате људе, као што су генерали Ђоко Јованић, Милан Баста, Јованка Броз... Учинило ми се да је Амфилохију то било интересантно, слушајући моје приче. Разни људи, различитих професија, све су то били моји добри познаници, земљаци, одговорни људи на значајним функцијама у држави.

Митрополиту је то била прилика да преко мене упозна неке од тих  личности, као што је,  на пример Јованка Броз. Кроз упознавање и дружење, у једном моменту смо дошли до тога да разговарамо о замршеним послератним односима у земљи... Знао сам доста ствари које други нису знали или им нису биле интересантне. Једна од тема била је крај живота Драже Михаиловића, коју сам објавио у животној исповести Ђока Јованића. Генерал ми је открио како је скончао  Дража Михаиловић.

Као Црногорцу, посебно су му биле занимљиве теме из ратног периода, где су многи Црногорци и виђенији људи страдали, као и грешке које су чинили у том периоду. Причали смо о темама о којима се у прошлости није могло гласно говорити, а које су се односиле на Милована Ђиласа, Мошу Пијаде и друге одговорне људе у Црној Гори.

У  једном моменту дошли смо до теме, како је скончао Дража Михаиловић, који је од америчких власти добио признање за спасавање,  чувених стотинак пилота у Србији.

Генерал Ђоко Јованић ми је открио да је Дража био стрељан, а потом и спаљен. Посмртни остаци сахрањени су на Ади Циганлији. У међувремену, постало је невиђено интересовање где се налази Дражин гроб. Власт, страхујући да се гробница не претвори у Меку и Медину, вади посмртне остатке са Аде и односи их на непознато место. Тако да се и сада не зна где се они налазе...

Посебна прича је моје познанство са Јованком Броз, преко генерала Јованића.

Када сам се једном приликом похвалио митрополиту да се познајем са Јованком Броз, он ме је упитао да ли могу да га упознам са Титовом удовицом, која му је била интересантна као личност. Личанка, чији преци потичу са Косова, а која је међу прецима имала, чак 17 свештеничких глава, који су били животно везани за цркву. А при томе, она је била атеиста... То је био један од главних разлога што сам ја упознао митрополита Амфилохија Радовића са Јованком Броз.

По повратку из Јованкиног дома, митрополит ми је рекао да се код ње интересовао за судбину Драже Михаиловића и детаље његовог погубљења, као и за низ других нерасветљених детаља из комунистичког периода, међутим она му ништа посебно није могла рећи о томе. Када се упознала са митрополитом, Јованка је током разговора изразила жељу да буде сахрањена по црквеним канонима, с обзиром на то да је већ била у годинама када је потребно да се о тим стварима размишља и одлучује. Судбина је хтела да Јованка умре док је митрополит био у Аргентини, као администратор Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке. Када се вратио из Аргентине предложио сам му да би, можда било најбоље, пошто она није сахрањена по православним обичајима, да јој митрополит одржи помен. Организовао сам помен Јованки у Кући цвећа. Помену је присуствовала најближа родбина, сестра Нада, шеф обезбеђења Раде Чечур и моја маленкост. Том приликом био сам помоћник митрополита и носио сам кандило.

Колико је митрополит имао велико срце, говори и чињеница да када сам му испричао случај мог земљака који је у Хрватској оптужен за ратне злочине и затворен, а чија је супруга остала сама у веома тешком финансијском стању, извадио је из свог џепа новац и даровао га.

Митрополит је посебно волео руску литературу и руске песме, а често је гостовао у Русији као представник Српске православне цркве. Ово је био један од разлога да он, за мој компакт-диск „Најлепши стихови руских песника” говори песму његовог омиљеног песника Пушкина ,,Таљиге живота”, заједно са Миром Ступицом, Мишом Јанкетићем, Радом Ђуричин, Матијом Бећковићем, Миланом Гутовићем, Дејаном Ђуровићем, Небојшом Кундачином, Аном Софреновић...

Посебно сам захвалан митрополиту што је за моју нову књигу ,,Живот, смрт, вечност”, а која у себи садржи стотину познатих личности наше земље написао поговор. Као човек  имао сам срећу што сам га познавао  и што сам се понекад са њим дружио.

Мислим да је он био посебан, специфичан и да је оставио неизбрисив траг у Српској православној цркви. Био је и остаће једна од најзначајнијих личности православне цркве, посебно што је, тако дуго био на челу Митрополије црногорско-приморске, а кога је народ из милоште звао Ђедо. Посебно је значајно то да је он дао и велики допринос афирмацији српске културе кроз богословску теорију и праксу. Својим животом, речју и делом сведочио је божји завет, разумевање божанске и људске природе, указивао на гордост као људски грех. Исто тако, налазио је речи утехе, праштања и учио покајању посрнуле, а немоћнима враћао снагу.

Верујем да када би сви људи били као митрополит, овај свет би одавно био Рај.

Редитељ