Вакцинисање између права и обавезе

„Тако се из нечег доброг често изроди нешто наопако. Зашто се и из нечег наопаког не би изродило нешто добро?” (Бернхард Шлинк, „Боје растанка”)

Медицинске недоумице о текућој пандемији не јењавају: меандрирања у гледиштима, стручна (и лаичка) надгорњавања, нагађања, неутемељена предвиђања, ослањање на непотпуне, искривљене, варирајуће, па и наручене статистике. А вирус је ћудљив, отпоран и упоран, развија се у сојевима, разлива се, плави планету. За задивљујуће брзо зготовљене вакцине није било довољно времена да би се подробно испитале и провериле, а грдна светска невоља је налагала нарочиту хитност деловања. Досадашња искуства су још недовољна за коначну иоле усаглашену оцену светски компетентних званичника у погледу оптималног избора цепива, вакциналне безбедности, делотворности, дужине дејстава, па и могућих трајнијих штетних последица вакцинисања. Међутим, тешко је порећи тврдњу да су вакцине – биле и остале – незаменљив медицински алат и да се непрекидно усавршавају. (Расправу о успешности организовања у суочавању с пандемијом у појединим државама, о политичким манипулацијама предметне пошасти, конкуренцији и профитним стремљењима фармацеутских кућа, па и о „теоријама завере” – препуштам другима.) Уз претходно скициране „медицинске и политичке резерве”, тема је: законски основ евентуалне општеобавезне вакцинације у Србије, уставност таквих регула, као и уставност тзв. ковид пропусница као пропусних канала кретања искључиво за вакцинисане.

Према српском Закону о заштити од заразних болести (закон), међу таксативно наведеним заразним болестима (чл. 4 и сл.) је и ковид 19, болест коју изазива вирус САРС-ЦоВ-2 а преноси се ваздухом (чл. 5. тач. 5 – под /1/). У оквиру мера за заштиту становништва од заразних болести и начина њиховог спровођења (чл. 14. и сл.) је и „имунизација и хемиопрофилакса” (чл. 32). Имунизација (вакцинација) је потенцијално тројаког изворишта: 1) обавезна, за све или само за поједине категорије лица – у погледу Законом одређених заразних болести и у предвиђеном узрасту; 2) лекарски препоручена; 3) на лични захтев. Поред тога, закон вели да се „може (подвукао З. Т.) одредити ванредна препоручена или обавезна имунизација против... заразне болести за сва лица, односно за одређене категорије лица, ако се утврди опасност од преношења те заразне болести, као и у случају уношења у земљу одређене заразне болести”. Ванредну вакцинацију по закону наређује ресорни министар уз респектабилну стручну залеђину (чл. 33. закона). Уставност тих норми пред Уставним судом до сада није довођена у питање, а законска опција прописивања ванредне општеобавезне (или строго селективне) вакцинације против наведене пандемије није (још) коришћена.

Устав утврђује право сваког на заштиту свог физичког и психичког здравља (чл. 68) коју му поглавито обезбеђује држава примереним инструментима. Уставно је зајемчена и слобода сопственог уверења и слобода да се оно по личном избору промени (чл. 43. ст. 1). Аналогно, члан 8 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода садржи Право на поштовање приватног и породичног живота, а њен члан 9 – Слободу мисли, савести и вероисповести, укључујући и властито уверење. Но, слобода уверења, као део приватног живота свакога, не сме нипошто бити у супротности с јавним поретком  – свежњем круцијалних правно обезбеђених јавних интереса, основних друштвених вредности и институционалних механизама у које спада и постулат заштите здравља – као шире категорије која се тиче свих чланова једне заједнице и ње као целине. Начелно узев, претпостављена обавезна вакцинација не може се сматрати инвазивним ударом на здравље, већ обрнуто: превентивним поступком његове заштите. Посебно стога што појединац живи – креће се и ради – у друштву, с другима себи равноправним, те би неизоставно морао солидарно и толерантно да води рачуна како о својој личности, тако и о окружењу, ужем и ширем. Наређена обавезна вакцинација за све грађане морала би – на подлози цитираних одредаба меродавног закона – да се у свакој конкретној прилици претходно медицински и политички ваљано образложи, да се јаким разлозима поткрепи. Да се процени као целисходан, неопходан потез у циљу (нај)потпуније заштите здравља нације (грађана) Србије како би се крајње опасна и растућа смртоносна зараза сузбила. Под наведеним условима, законски предвиђена општеобавезна вакцинација је апсолутно у складу са Уставом. Не би прекомерно ограничавала људска и мањинска права (здравствени интегритет грађана, лична уверења, односно приватни живот и друго), не би задирала у њихову суштину (имајући у виду критеријуме из чл. 20. Устава). Ипак, не треба сметнути са ума „да је лакше неке ствари учинити легалним, него легитимним” (Н. С. Р. Шамфор). И кад се уведе као обавезна, вакцина штити сваког примаоца само хипотетички (не гарантује се да и они вакцинисани неће бити заражени!), посредно и друге, као и укупно народно здравље.

Буде ли дошло до прописивања обавезне вакцинације против ковида 19 за све грађане – са изузетком оних код којих је лекарски (индивидуално или конзилијарно) несумњиво доказана контраиндикованост на дотичне вакцине (о чему би се издавале засебне јавне потврде) – противљење вакцинацији било би медицински, друштвено и људски непожељно. Штавише, представљало би и кажњиви правни деликт, уједно злоупотребу уставне слободе личног уверења. С друге стране, ко не испуни ту јавну дужност не би се могао сматрати дискриминисаним спрам оних вакцинисаних. У том смислу би и тзв. ковид здравствене пропуснице за вакцинисане биле уставне и законите. А ако се не прогласи општеобавезна вакцинација, остаје на снази право да сваки грађанин сâм одлучи да ли ће да се подвргне имунизацији или не, по стручној препоруци или по сопственој вољи. Тада би увођење ковид пропусница на националној равни, законом или на други начин, као ексклузивни „кључ” за вакцинисане у појединим типовима ситуација (пријем у одређене јавне установе, посета појединим јавним местима, јавним приредбама, кафићима, клубовима итд.) – било неуставно: ковид пропуснице би тешко нарушавале начело забране дискриминације по било ком основу (чл. 21. Устава). Њима би се – без уведене општеобавезне вакцинације – противно Уставу директно задирало у једнакоправност грађана (чл. 20. ст. 1. ин фине).

„Веома је танак зид који дели здраво самопоуздање и нездрав понос” (Харуки Мураками, О чему говорим кад говорим о трчању).

Професор Правног факултета Универзитета у Београду