Одлазак легенде европске кошарке

Душан Ивковић (1943–2021) један од најуспешнијих и најутицајнијих европских тренера у кошарци свих времена, после краће болести преминуо је у Београду у 78. години. До последњег даха живео је за породицу, пријатеље и кошарку, покушавајући да се присети свега што је важно а што стицајем околности није стигао да заврши. Стало му је било да се о некога не огреши, да не остане нешто недоречено пре но што се растане са свима…

Последње што је урадио био је својеручни потпис на једној заједничкој фотографији са Новицом Величковићем: знао је да вечерас неће моћи да буде присутан на последњој утакмици свог играча из репрезентације, али није желео да га изневери. Смогао је снаге за још толико – да му спреми поклон и да му покаже да је уз њега.

Овај чин више говори о томе какав је био Душан Ивковић него све медаље које је освојио. Стално је говорио да мора да се зна неки ред, не само у свлачионици и на терену, већ и у животу. Последњих година сметало му је то што су се људи удаљили од традиције, што се на славе иде као на пијацу, уместо као некада – у славском оделу. Држао се тог реда и манира и када га је болест начела. У болницу је отишао онако како се увек држао: као господин, обријан и дотеран.

Био је правдољубив, неустрашив, поносан. Надасве дисциплинован и одговоран према обавезама. Дата реч за њега је била светиња.

Патријархално васпитано, најмлађе, четврто дете у угледној породици Ивковић пореклом са Кордуна. Одан друг, брижан супруг и отац. Војник кошарке, неуморни хроничар Радничког и Црвеног крста.

Имао је ретко снажан ауторитет којем су се неки дивили, док су други од њега зазирали. Иза тог челичног штита налазио се човек од крви и меса, па и од суза. Заплакао би кад год би причао о две ствари - тешкој судбини свог оца Петра и највећој неправди у историји спорта, како је говорио за злочин који су Уједињене нације направиле нашој репрезентацији (спорту) када су јој у напону снаге забраниле да учествује на Олимпијским играма у Барселони 1992. године.

Можда га је у једној речи најбоље описала супруга Нена: чуваркућа! Неко на кога су увек сви могли да се ослоне, ко је стално бринуо о ближој и даљој фамилији, преузимајући стално на себе неке обавезе од којих су други бежали. Људи су га доживљавали као успешног, богатог човека, али његов живот није увек био бајка.

Поносио се својим хајдучко-песничким пореклом: са очеве стране наследио је хајдучки, бунтован дух, с мајчине – можда тек п нешто, али сигурно не оно песничко.

Његов прадеда по маминој линији, Тривун Мандић, и мајка Николе Тесле Ђурђијана, били су рођени брат и сестра. Растао је у немаштини, јер његов отац, предратни доктор права и шеф Државне службе монопола, није био по укусу нове власти у СФР Југославији. Отац, отеран из своје службе, морао је да гаји пчеле да би прехранио породицу.

Зато је Душан после много година направио породични грб у којем су пчела, голуб и кош. Голубови су били његова велика страст, која се у позним годинама одразила и на његово здравље (плућа). Говорио је да је то цена коју сваки страствени голубар мора да прихвати и да то није ништа спрам љубави коју можеш да добијеш од птица.

У неку руку био је предодређен за кошарку. Можда не толико због својих предиспозиција за овај спорт, колико због адресе на којој је живео: породична кућа налазила се преко пута београдског Радничког, са чијег терена је стално одзвањао звук лопте. Одрастао је на Црвеном крсту, где су се на необичан начин преплитали спорт и култура, у време док је улица била „васпитни фактор”. Заволео је кошарку уз старијег брата Слободана, у време док се она још играла на шљаци. Као и Слободан (познатији по надимку Пива) прво је играо кошарку (1958–1968), а затим направио прве тренерске кораке у Радничком (1968–1977).

„Отац ми је дао истрајност, упорност и веру у рад и научио ме да је породично васпитање темељ човека. Једном ми је рекао: Сине, боље је бити добар занатлија него лош интелектуалац”, казао је једном приликом Душан Ивковић који је дипломирао на Рударско-геолошком факултету у Београду, али је још за време студија одлучио да је кошарка његов пут, а тренерски посао његов позив.

Прославио се као селектор Југославије, када је водио последњу генерацију те земље, који су неки називали „Белим тимом снова”: Дражен Петровић, Александар Ђорђевић, Предраг Даниловић, Тони Кукоч, Жарко Паспаљ, Дино Рађа, Владе Дивац… Од 1988. до 1991. освојили су три злата (два европска и светско) и једно сребро (олимпијско).

За своје ремек-дело сматрао је успех на Европском првенству у Атини 1995, када се репрезентација у великом стилу вратила на међународну сцену после санкција. Три године држао је играче на окупу, организујући припреме у Грчкој у којој је тада радио, у време кад репрезентација није имала право на своје име. Трошио је свој новац да би се сви у Солуну и Атини осећали као код своје куће.

Малтене у сваком клубу у којем је радио оставио је нешто вредно иза себе. Партизан ће га памтити по својој првој „триплој круни”, ПАОК по највећем успеху у својој историји, Олимпијакос по своје две најблиставије сезоне, АЕК по првом европском трофеју, ЦСКА као тренер који му је вратио достојанство, Динамо по најзначајнијем успеху на међународној сцени…

Иако је стално истицао да се никада не враћа тамо где је некада радио, на молбу почасног генералног секретара Фибе Боре Станковића, преузео је репрезентацију Србије 2008. године. С њом је кренуо из квалификација за Европско првенство у Пољској 2009. и стигао до сребрне медаље (пораз у финалу од Шпаније).

Поред свих трофеја, признања и играча које је извео на пут, остаће уписано да је једини кошаркашки стручњак који је освојио четири различита европска клупска такмичења: Куп Радивоја Кораћа (1979), Куп Сапорте (2000), Евролигу (1997, 2012) и Куп УЛЕБ-а (2006).

По завршетку тренерске каријере наставио је да служи кошарци, пре свега као члан Техничке комисије Фибе, кроз коју су последњих десетак година заживеле многе његове идеје за унапређење кошарке као спорта. Од 2002. до 2010. налазио се на челу Удружења светских кошаркашких тренера. Пре четири године примљен је у Фибину кућу славних у Женеви.

Комеморација у понедељак у Народној Скупштини, сахрана 21.септембра

Комеморација поводом смрти легендарног кошаркашког тренера Душана Дуде Ивковића биће одржана у понедељак 20. септембра у Народној Скупштини Републике Србије са почетком у 16 сати, саопштио је Кошаркашки савез Србије (КСС). Како се наводи, Ивковић ће бити сахрањен у уторак 21. септембра у 12 сати у породичној гробници на Новом гробљу у Београду.

Каријера

Раднички, Београд (1968-–1976) млађе категорије

Партизан, Београд (1978–1980)

Арис, Солун (1980–1982)

Раднички, Београд (1982–1984)

Шибенка, Шибеник (1984–1987)

Војводина, Нови Сад (1987–1990)

Репрезентација Југославије (1987–1995)

ПАОК, Солун (1991–1993)

Паниониос, Атина (1994–1996)

Олимпијакос, Пиреј (1996–1999)

АЕК, Атина (1999–2001)

ЦСКА, Москва (2002–2005)

Динамо, Москва (2005–2007)

Репрезентација Србије (2008–2013)

Олимпијакос, Пиреј (2010–2012)

Анадолу Ефес, Истанбул (2014–2016)

Трофеји у клубовима (укупно 20)

Евролига (2): 1997, 2012.

Куп Сапорте (1): 2000.

Куп Кораћа (1): 1979.

Еврокуп (1): 2006.

Првенство Југославије (1): 1979.

Куп Југославије (1): 1979.

Првенство Грчке (3) - 1992, 1997, 2012.

Куп Грчке (4): 1997, 2000, 2001, 2011.

Првенство Русије (3): 2003, 2004, 2005.

Куп Русије (1): 2005.

Куп Турске (1): 2015.

Супер куп Турске (1): 2015.

Медаље у репрезентацији (6)

Златне (4): СП у Буенос Аиресу 1990, ЕП у Загребу 1989, ЕП у Риму 1991, ЕП у Атини 1995.

Сребрне (2): ОИ у Сеулу 1988, ЕП у Пољској 2009.

Индивидуална признања

Избор у „50 најзаслужнијих личности Евролиге” (2008)

„Легенда Евролиге” (2017)

Члан Куће славних Фибе(2017)

Председник Светске асоцијације кошаркашких тренера

Октобарска награде СФР Југославије

Мајска награда Републике Србије

Национално спортско признање Републике Србије

Орден Немање другог реда Републике Србије

Почасни грађанин Пиреја

Награда за животно дело УКТС

Златна значка КСС