Хрватска нуклеарка уз границу Србије

Од нашег сталног дописника
Загреб, 14. јула – Још одавно у Загребу није виђено толико мало људи на неком протестном скупу као што их се недавно окупило на Цветном тргу – њих једва десетак протестовало је против све извесније градње прве нуклеарне централне у Хрватској. Предводио их је Јован Јелић, члан Самосталне демократске српске странке, начелник општине Даљ, јер све више извора говори да је управо та локација озбиљан кандидат за прву хрватску атомску централу која би требало да буде изграђена до 2020. године.

У Хрватској већ дуже трају расправе на ту осетљиву тему, а у последње време су интензивиране, поготово откако је постало јасно да ће, према упозорењима стручњака, Хрватска 2014. године имати озбиљне проблеме у снабдевању електричном енергијом уколико до тада не појача своје изворе струје. А једино што, с обзиром на њене природне изворе, нуди трајније решење јесте нуклеарна енергија, поготово када се има у виду све скупља нафта.

И до сада је Хрватска 17 одсто својих потреба осигуравала из атомске енергије, из нуклеарне централе у Кршком у Словенији, 36 одсто подмирује из својих термоцентрала, а 47 одсто из хидроцентрала. Они остали, такозвани алтернативни извори енергије за сада су сасвим маргинални, па ће, на пример, у електранама на ветар које се граде код Шибеника и на Пагу имати 21 ветро-турбину укупне снаге 16,8 мегавата чиме ће тешко задовољити годишњи раст потреба за енергијом од четири одсто.

У следећих десетак година Хрватска намерава да изгради изворе електричне енергије укупне снаге 1.220 мегавата, у шта ће уложити близу 1,5 милијарду евра. У првој фази би биле изграђане електране на гас у Загребу и Сиску, а затим и у Осијеку, што је условљено претходном изградњом гасовода. У плану је затим изградња заменског блока за термоцентралу Пломин I којој у наредних пет-десет година истиче рок трајања, а планира се и изградња још пет хидроцентрала до 2018. године.

Рачунице говоре да у све неизвеснијој енергетској будућности електрична енергија из атомске централе осигурава најсигурнији извор, али је у јавности и даље присутан страх од оног што она значи за свеопшту сигурност околине. У Хрватској су већ израчунали да би градња такве централе од 1.000 мегавата стајала око две милијарде америчких долара, које би могли набавити или кредитима или оснивањем међународног конзорцијума, како се то иначе ради у многим земљама које су се определиле за овакав извор енергије. То је – како тврде заговорници окретања нуклеаркама – исплативије него трошење новца за увоз недостајуће струје, које ће бити све више.

Још почетком деведесетих у Хрватској су обављана испитивања терена на којима би било најпогодније градити прву атомску централу у земљи. Тада је означено шест погодних локација, али су планови за оне на јадранској обали – код Вира и на Пагу –- већ завршили у фиоци због великог отпора туристичке привреде. Преостале су још локације у источној Славонији – на Сави код Жупање, на Драви код Доњег Михољца и на Дунаву код Даља, о којој се у последње време све више говори као о главној.

Начелник Даља Јован Јелић каже да је то закључио из упутства које је добио од Електропривреде да се при измени општинског просторног плана унесе и траса високог напона. Директор Сектора за стратешко планирање ХЕП-а Јосип Лебегнер, међутим, тврди да ће се на подручју Даља евентуално градити термоцентрала, а да се још не зна где би се могла градити атомска централа, јер о томе влада још није донела никакву одлуку.

Било како било, у Даљу су енергично против такве могућности, поготово што је потенцијална локација у непосредној близини чувеног резервата Копачки рит, па о томе шта би значила изградња оваквог објекта на граници с другом државом и не треба говорити.

Радоје Арсенић

-----------------------------------------------------------

И Србија да се пита

Наша земља мора да да сагласност за нуклеарку која је, ваздушном линијом, само сто километара од Београда

Изградња нуклеарне електране на Дунаву представљала би, упозоравају еколози Војводине, потенцијалну опасност за све земље у окружењу, а посебно за Србију, односно Војводину. Ако на страну оставимо некакав евентуални чернобиљски сценарио, чак и обичне хаварије, које су се, иначе, дешавале и у Кршком, као и у бугарском „Козлодују”, угрозиле би на стотине хиљада људи. На пример: нуклеарна електрана користи воду за хлађење – при нормалном раду у реку враћа загрејану, али незагађену воду, али у случају и најмање хаварије морали би да стрепе сви корисници воде дуж потенцијално загађеног тока – становништво, индустрија...

У првом реду на удару би се нашла регионална изворишта за водоснабдевање која су смештена уз Дунав, што значи да би директно био угрожен и сам Нови Сад. Како нам је речено у „Водама Војводине”, у случају загађења воде тешке последице би трпела и цела покрајина, јер се Хидросистем Дунав-Тиса-Дунав напаја из Дунава, што значи да би се „проблем” брзо раширио по целој територији Војводине. Кад се томе дода чињеница да се евентуално загађење не одражава само на статус и квалитет вода, већ и на ваздух, јасно је да би евентуалне последице биле огромне.

У случају да Хрватска одлучи да гради нуклеарку на Дунаву какве су шансе Србије да је спречи у томе? Др Небојша Нешковић, научник из Института за нуклеарне науке „Винча”, каже да би по Конвенцији о утицају животне средине у граничним подручјима, који смо ми ратификовали прошле, а Хрватска годину раније, Србија требало да се пита о градњи нуклеарке у њеној непосредној близини. Мора да постоји договор две државе. Такође, Србија мора да да сагласност за нуклеарку које је ваздушном линијом свега сто километара од Београда.

Он подсећа, међутим, да смо толико окружени нуклеарним електранама да најављена градња нуклеарке на Дунаву не би много утицала на промену стања животне средине. Готово све земље око нас већ имају нуклеарне електране. Најближа нам је Мађарска, такође на Дунаву, у Пакшу, које је удаљена свега 70-80 километара од наше земље. Нуклеарне електране имају и Бугарска и Румунија.

Ако се наша страна не сагласи са изградњом нуклеарке, то не значи да би пројекат био заустављен, већ би спор био решаван на вишем међудржавном нивоу, с обзиром на то да овакав пројекат није у искључивој надлежности водопривреда двеју земаља.

– У том случају одлука би вероватно зависила од тога ко има бољи рејтинг у „европским форумима” – каже Нешковић.

Иначе о изградњи нових нуклеарних електрана говори се све више, не само у свету, него и у нашем непосредном окружењу. Код нас не постоји јединствен став о укидању мораторијума, који је на снази већ две деценије.

Катарина Петровић, портпаролка Министарства науке, подсећа на то да је у Србији до 2015. на снази мораторијум на изградњу нуклеарки: „Пре него што се донесе одлука укидању мораторијума требало би обавити широку јавну расправу о овој теми”.

Нешковић сматра да не треба бежати од нуклеарне енергије чија ће производња у наредним деценијама расти у целом свету. Овај научник каже да, ако држава одлучи да укине мораторијум, нуклеарка би у Србији могла да никне за десет до петнаест година. Изградња нуклеарке стајала би од три до четири милијарде долара.

Док се еколози противе нуклеаркама, стручњаци сматрају да држава треба да размишља о градњи нуклеарне електране, пошто ћемо се сасвим извесно суочити с мањком класичних извора енергије, пошто се гас и угаљ и нафта троше и не могу да се обнове. „Само је нуклеарна енергија готово непресушан извор за производњу електричне енергије. Али, Србија тренутно за градњу нуклеарне електране нема новца и кадрова”, каже Нешковић.

Овај стручњак истиче да су истраживања у овој области прилично запостављена тако да немамо довољно кадрова из ове области. У „Винчи” је стално отворен конкурс за младе стручњаке који би се тиме бавили, али је одзив минималан.

„Од када је мораторијум ступио на снагу, почеле су да одумиру и катедре које су школовале стручњаке атомске физике”, каже Нешковић. Нуклеарна енергија се не изучава на Технолошком, Машинском, Електротехничком и Физичком факултету. Он подсећа да је катедра на Електротехничком факултету, која се бавила нуклеарном енергијом, потпуно угашена. Зато је важно да држава уложи у школовање стручњака и научна истраживања, како бисмо били спремни за евентуалну одлуку о градњи нуклеарне електране. Не можемо ни да се штитимо од евентуалних акцидената у нуклеаркама у суседству због недостатка ваљаног кадра. У пречнику од 100 километара имамо десет нуклеарних електрана, а још 20 ради у кругу од 400 километара око Србије. Став светских стручњака је да нема напретка без нових нуклеарних извора енергије.

– Србија мора да размишља у том правцу, јер ћемо у супротном енергетски бити зависни од других – истиче Нешковић.

Н. Ковачевић