Немачки повратак Европи

После више од деценије и по на власти, ера канцеларке Ангеле Меркел примиче се крају. За два дана Немци ће на федералним изборима изабрати нову владу која ће управљати земљом чије је златно доба прошло.

Тако мисли више од трећина грађана ЕУ, али и већина Немаца, показује недавно истраживање Европског савета за спољне послове.

Партнери унутар ЕУ оцењује да је Немачка била поуздан обједињавајући фактор који је ЕУ држао заједно. Канцеларка је успела да Европу и еврозону извуче из глобалне финансијске кризе 2008. и све време је бранила економску снагу Уније. То је ван сумње њен највећи легат.

С друге, тамније стране, Меркел ефекат створио је страх од доминације Немачке, уверење да ће без ње Европа бити мање стабилна. Замерају јој да се није бавила европском будућношћу. Њена стратегија избегавања сукоба и градње компромиса омогућила је, уз ослонац на стабилократију, раст аутократије. За њено време уздигли су се разни ауторитарци, националисти и демагошки популисти како унутар ЕУ – Мађарска, Пољска, Словенија – тако и међу земљама које траже чланство – Македонија, Црна Гора, Србија.

Канцеларка се држала своје агенде. Забранила је нуклеарне електране у време када није имала одговарајући замену обновљиве енергије, па се окренула руском гасу. Усамљено је водила мигрантску кризу и примила више од милион избеглица.

Одлучно бранећи трговинске и инвестиционе интересе Немачке, приближила се Кини. Прилагођавала се кинеском успону, а сада је велики притисак, посебно амерички, да се та политика преиспита како би у Берлину схватили да више немају посла само с купцем немачке робе већ с глобалним такмацом и све агресивнијим ривалом.

Зато, када се праве биланси ере Меркелове, многи европски партнери процењују да није била успешна у геостратешком погледу, пре свега у односу према великим силама. Ставови према свету, посебно према Русији и Кини, област су у којој Европљани најмање верују Немачкој.

Већина Европљана је уверена да ће Берлин после избора морати да преиспита неке себичне принципе меркелизма, а ако жели да сачува своју позицију, мораће да догради и адаптира своје политике, за шта ће требати више, а не мање меркелизма тумаченог као спремност на компромисе.

Очекивања су да Немачка крене да се активније прилагођава новим околностима, да прошири листу својих приоритета и да се од трговине више окрене темама као што су клима, НАТО, односи с Истоком и – будућност Европе.

Емануел Макрон је ЕУ и геополитику поставио у средиште своје кампање 2017. и победио. Колико год се трудио да канцеларки објасни неопходност заједничког деловања, она је инсистирала на економији и клонила се великих одлука које би захтевале стратегију и дефинисање дугорочних односа који су Европи потребни с Русијом, Кином и Америком.

Од Немачке се сада очекује да се посвети кључној сарадњи – с Паризом. Европска будућност по свему судећи више није утемељена у Бриселу, већ ће је одређивати оно што Немачка и Француска учине заједно.

Наследник Меркелове имаће пред собом избор: водити Европу ка више интеграција како би ЕУ стекла стратешки значај или се помирити с поступним, неумољивим заостајањем. Одговори на овај избор разоткрили су се када је троје кандидата да замене фрау Ангелу током претпоследње ТВ дебате упитано коју би престоницу прво посетили у својству канцелара.

Армин Лашет, хришћанско-демократски миљеник Меркелове кога многи и у његовој странци сматрају погрешним избором, одбио је директан одговор: „Не бих да то откријем док не дође време.”

Аналена Бербок, лидерка Зелених која брани тезу да ЕУ мора да буде интегрисанија и самоуверенија у своје лидерство, није имала дилему: „За Брисел, јер немачка спољна политика мора увек да буде европска. Америка каже ’Америка се вратила’ и зато је потребан европски одговор. Зато, Брисел.”

Олаф Шолц, социјалдемократска звезда у успону који најозбиљније прети да прекине 16 година владавине конзервативаца, имао је други избор: „Париз. Франко-немачка сарадња је кључна за нашу способност да покренемо Европу напред и остваримо европски суверенитет.”

Троје кандидата одабрало је своје канцеларске дестинације, па шта онда значи готово потпуно одсуство спољнополитичких тема током кампање? Критичари упозоравају да је то симптом незаинтересованост за будућност ЕУ, чије успешно функционисање није гарантовано, како показују и озбиљни, суштински изазови демократији. Пре ће ипак бити да с одласком Меркелове у политичку пензију у архиве одлази и њена несклоност да се бави глобалним позиционирањем Европе, а избори се ипак добијају на домаће теме.

Шта би поводом Европе учинили Лашет, Шолц или Бербокова? Лашет је био посланик Европског парламента, али спољна политика није његова дисциплина, за разлику од Бербокове, којој је то академска вокација.

Шолц је, као министар финансија у одлазећој коалицији, био одговоран за расподелу великих средстава послодавцима и запосленима током кризе изазване вирусом корона, а директно је утицао на структуру постпандемијског фонда за опоравак ЕУ. Кризу је искористио да наговори Меркелову да пружи јачу подршку економским и фискалним интеграцијама Уније – што наговештава његове приоритете.

Последња предвиђања говоре о растућој предности социјалдемократа у односу на хришћанско-демократску коалицију ЦДУ–ЦСУ, која би чак могла да доживи дебакл. Шолц је изградио блиске везе с Јелисејском палатом, а Макрон би, без обзира на своје паневропске лидерске амбиције, свакако био одушевљен да он постане канцелар само неколико месеци пре него што ће тражити нови председнички мандат у Француској.

Уколико обојица победе, био би то подстицај који је Европској унији више него неопходан, без обзира на сумњичавост Централне Европе према тандему Париз–Берлин. Златно доба Немачке је прошло. Будућност је европска, не немачка, па ће водећа економска сила Европе морати себе да нађе у измењеним околностима.

Нови лидер Немачке могао би коначно да европске стратешке интересе постави као приоритет Берлина. У супротном, Немачка би колосално допринела да Европа не буде у стању да прихвати модернизацију, иновације, па и ризике.

У Немачкој се ништа не мења преко ноћи, разговори о формирању коалиције очекивано ће бити дуги, али промене следе. Зато су ови немачки избори толико важни.