Ковид пропуснице и „право” на невакцинисање

„Бити болестан значи не бити слободан, а бити трајно болестан значи не бити никада слободан” (Нева Булат). Додајем – свако ко је неслободан, није потпуно здрав! Пред читаоцима је својеврсни наставак моје белешке „Вакцинација између права и обавезе” (Погледи, „Политика”, 4. септембар 2021). Она се првенствено тицала оптималног усклађивања демократског јавног поретка и уставних права на заштиту здравља, на слободу личног уверења – у оквиру којег је и прихватање или одбијање ванредног вакцинисања – и на слободу јавног окупљања. Но, планирано увођење ковид (здравствених) пропусница (КП) у Србији за приступ „појединим” јавним местима на „којима није неопходно боравити” (сиц!) – а немамо још одговор по ком то мерилу?! – за лица вакцинисана против заразне болести ковид 19 (корона) рађа и друге дилеме. Најпре, питање једнообразности КП, будући да се вакцине разликују по јачини, односно делотворности (и безбедности, бар за поједине категорије лица према животном добу и општем здравственом стању). И да ли би се после примљене треће дозе – у случајевима када је она потребна, нарочито код одређених типова вакцина – издавале нове, односно „продужене” КП? С којим роком важења? Није до краја аргументована ни препорука да се вакцинишу и млади у распону од 12 до 18 година, а да КП буду нужне свима старијима од 16 година?! Иначе, остајем при ставу о „праву” на невакцинисање као могућој опцији ако није (не буде) правно прописана легална генерална јавна дужност подвргавања вакцинисању. Наиме, појединац који се вакцинише против короне чини то добровољно, сâм потписује сагласност, преузима ризик, личну одговорност за могуће последице. Без гаранције делотворности тог инвазивног и не за свакога увек апсолутно безазленог медицинског захвата. Подсећам, све вакцине против короне пуштене су – због што хитнијег медицинско-фармаколошког одговара на то планетарно зло – у промет на темељу (за сада) привремених дозвола за употребу. С друге стране, поклањам веру охрабрујућим подацима да су – у начелу – благовремено вакцинисани осетно боље (не и сасвим!) заштићени од заражавања у поређењу са осталима, па тако и битно „слабији” преносиоци вируса – а и ретко се суочавају са сопственим фаталним крајем. Иако ми се наређивање општеобавезне вакцинације у Србији чини вапијуће умесним, сматрам – нажалост – да још није сазрела шира друштвена свест и политичка воља за ту меру.

Без обзира на њену неспорну законску подлогу и вероватну дискрециону оцену надлежних органа – дакако, медицинско-експертски потанко објашњену и поткрепљену – да би она била убедљиво најбољи начин за сузбијање прогресивно растуће пандемије (уз све озбиљнију, често и критичну, клиничку слику бројних заражених пацијената) у конкретном деликатном тренутку. Односни политичко-здравствени потез – при данашњој нејасној количини кредибилитета и ауторитета владајуће гарнитуре посебно пред пролећне изборе у Србији, а уз неке опонирајуће очигледно утицајне лекарске гласове, као и незанемарљиво народно неповерење у постојећа недовољно истражена и уходана цепива – показао би се, зебем, претешко целовито спроводив, да не кажем фактички немогућ.

Али, подржавам идеју о беспоговорној дужности вакцинисања здравствених и просветних радника, припадника безбедносне службене популације, као и запослених у услужном сектору. У егзистенцијалном јавном интересу заштите њиховог здравља – као корони повећано изложених лица – и здравља множине њихових клијената (муштерија). Иначе, КП су конципиране као несумњиво савременија, компактнија, за чување и коришћење погоднија – по свему судећи и интернационално препознатљива – суи генерис јавна легитимација. Оне су неупоредиво комфорнија замена вишекратном (поновљеном) узастопном тестирању. Такође, КП су и самим својим називом несумњиво додатни подстицај, својеврсни притисак, чак посредна принуда – психолошка или/и материјална – да би се што већи постотак грађана одлучио за вакцинацију. Но, сматрам да између КП као нове форме јавне исправе и досадашње здравствене потврде о (макар) дуплој имунизацији ипак не постоји суштинска разлика – у снази и дејству – ни у медицинском, ни у нормативном смислу.

Кључно је обезбедити што поузданију медицинску заштиту националног здравља, уједно и правну равнотежу положаја грађана ради поштовања круцијалних уставних постулата поменутих на почетку овога текста. Стога, не би нипошто смело да буде дискриминације између оних комплетно вакцинисаних – било ималаца КП, било оних са одговарајућим другим поузданим здравственим папирима у рангу сертификата о вакцинацији – и оних који не желе да се вакцинишу (као и лица чије је здравствено стање у контраиндикацији с предметном имунизацијом). Примерице, када се нађу пред вратима одређеног јавног клуба, ресторана, библиотеке, концертног хола, спортске хале и слично, сви грађани би били дужни да у циљу уласка на ту површину ковид редару покажу: или КП, или аутентично јавно уверење о комплетној (бар двострукој) ковид вакцинацији обављеној у одређеном временском раздобљу (рецимо да је од ње протекло минимум седам или 14 дана, а да је она примљена највише пре шест месеци), или званичну потврду о прележаној корони (такође временски ограниченог важења, можда и краћи од шест месеци?!) – или пак тазе негативни званични резултат ПЦР теста (узмимо, стар максимум 72 сата), односно негативни антигенски тест (још свежије добијен, рецимо с валидним трајањем од 48 сати најдуже). При томе, одлучно се мора стати на пут свакојаким злоупотребама, фалсификовањима докумената, поткупљивањима одговорних и сличном. У погледу тестова насушна је што нижа цена, по могућству да буду и гратис, особито за оне за које је – писано лекарски респектабилно – утврђена забрана вакцинисања против короне. Идеално би било да на више пунктова у густо насељеним местима по угледу на неке западноевропске градове буду што пре јавно постављени и обезбеђени (и јавним средствима „покривени”) лаки и брзи, најсавременији и најсигурнији, а за грађане што једноставнији, а бесплатни (или уз симболичну накнаду) антигенски тестови.

Дакле, ако КП буду државно пласиране – а без претходно наређене националне вакциналне јавне дужности – оне, и поред својих других очигледних превасходно техничких предности, не би представљале ексклузивни (једини) филтер за приступ било ком јавном окупљању. Уз све наречено, економски моменат није нипошто за потцењивање, али у наступилој констелацији угрожених највиталнијих друштвених вредности не би требало да буде прворазредан. „Да бисмо све спасили, морамо све и да ризикујемо” (Ј. Ф. Шилер). А „победити без ризика значи тријумфовати без славе” (Пјер Корнеј).

Професор Правног факултета Универзитета у Београду