Нoга и ципела

Бавили смо се, ето кажу макар мало, и ми науком. И то оном прогностички подоста компликованом: друштвеном. Буди бог с нама шта те и такве науке све не, макар и периферно, морају да уваже и узму у обзир на путешествију од претпоставке до закључивања. Ето; и ако нам то није ужа струка, понешто смо морали и да сазнамо, а и уважимо из фундуса, посебно других друштвених наука. Особито ако су то науке у чијој „надлежности” су човек и његова збирна заменица – људско друштво. Тако смо, по природи ствари, морали бар да завиримо и у велику област која се већ вековима као подлога за правне науке обавезно проучава: Теорију државе и права. У вези с тим смо, и то заувек запамтили крунски аксиом нашег великог правног утемељивача Валтазара Богишића да се „ципела ad absolutum” мора да прави према нози, а никако, јер ће бити не само жуљевита, већ и неупотребљива, у обрнутом случају…

Правне теорије, могло би се рећи, старе су колико и историја homo sapiensa. Истини за вољу ред и поредак присутни су и те како и у анималном свету. Али, људско друштво одувек је покушавало бар да прави и етику, а и државноправну легистиву бар теоријски уреди и изгради на етичким принципима: да су права/право једног човека ограничена једино правима других људи. Јер, свако раздвајање ишло би неумитно на штету сваког човека као јединке, ерго и читаво државноправно уређене заједнице. То су, уосталом, и коренски стубови оног што називамо морал. А он регулише односе човека према другом човеку (сваком у заједници, не само државноправној, већ и светској), наравно и заједнице према појединцу, заједнице према другој заједници и – тако надаље… С позивом на, само право појединца, издвојеног из заједнице, дакле свих других њених чланова, тешко да би се било каквом правном логиком, чак и сваковрсним тумачењем Устава као „највишег у смислу обавезности”, могло прихватити.

Несумњиво, признајемо и за нас, темељит, зашто не и добронамеран тумач уставних права и слобода професор Слободан Орловић („Вакцинална обавеза”, „Погледи” – „Политика”, 24. јул 2021), нажалост поприлично једнострано је покушао да изгради правни основ за уставне слободе само појединца. Али, притом је испустио управо то начело да су „права појединца ограничена једино правима других људи”, који су такође поседници таквих истих права. Права на лични став и одлуку али, опет, ако та и таква њихова одлука и уставно право не угрожавају и дерогирају, такође уставна права других појединаца. Управо у томе се и огледа приоритет и обавезност која и произилази и све обавезује из највишег правног акта којим се хумана, људска заједница – бар би требало – одвојила од, како би стручњаци за механику рекли „неуређеног” кретања и понашања својственог хордама...

А сад реч-две о држави као творевини цивилизације. Ако је она гарант, а по свему и у свему она би то морала баш по својој „конституцији” (како се некад и Устав називао) да буде. Дакле, у случају и масовних, а следствено томе и личних опасности какве су несумњиво те несрећне пандемије. Јер позив само на лично право појединца није атак на права, у овом случају не малих права свих који нису истомишљеници, иако имају исти такав уставноправни положај? Да мало и, ајде де, вулгаризујемо, иако је нажалост грозоморна истина. Ако  себи дајеш право да атакујеш на физички морални, па чак и имовински интегритет и право које, дабоме и њему уставно-правна легистива гарантује, има ли и он такво исто право кад си ти као појединац у питању? Једно од одређења значења речи „инфекција”, његов дериват „инфекциозан” медицински значи заразан, кужљив „који има својство или моћ дa пренесе болест”... (М. Вујаклија, „Лексикон страних речи и израза”). Зато, откако је људска заједница и почела да баш државно-правно функционише, она је ради свог опстанка морала да од таквих, нажалост, штити права других да не постану такви.

Историја и уређених држава, наравно, и те како зна за немале меандре. Права на безбедност и те како се чак и у „најцивилизацијским” државама могло би се рећи масовно нарушавају. Нажалост чак и државно-националистичка политика и те како мути пожељну бистру „воду” и кад су научне истине у питању. Ето, чак ни кад је тај масовни убица ковид 19 у питању свет се и пред општом опасношћу разједињује. И у нас се, и то почесто мудрује и кад је медицинска наука у питању, па зато и тумаче Устава ми, иако мало или никако чак правно позвани, морамо да подсећамо на државно-уставни темељ: да су права једног човека ограничена само правима других људи. Нажалост и наше докторе: да су заблуде и „право на лично мишљење” кроз историју људску заједницу коштале милионским жртвама – да не рачунам и чега све не…

Aкадемик Српске академије образовања