Куда иде наше школство

Потпуно незапажено прошла је изјава заменика градоначелника Београда да од свих ученика у том граду њих 70 одсто имају одличан успех. Тај податак доживљавам као потрес јачине седам–осам степени, кад се све на земљи руши. Тим пре што такав „успех” немају само београдски, већ и ђаци у целој земљи. Јесмо ли земља генијалаца? Одговор препуштам вама.

Ово апсурдно, али још више трагично стање није непознато министарству просвете. И ништа им није необично, ништа им не смета. Као ни директорима школа, који се диче тим „успехом” којим се препоручују код надлежних код свог реизбора. Рекох „стање”, а не појава. Појава је била пре 25 година и прерасла је у нормалност, у уобичајеност, свакодневицу... Зато то нико и не примећује.

Шта наводи наставнике да тако сурово кажњавају своје ђаке, цртајући им одличне оцене и обмањујући их о њиховим постигнућима? Одговори су веома комплексни и захтевају дубоку анализу. Најмањи разлог је материјално стање наставника. Заљубљеник у свој позив радиће и за мању плату. Ентузијаста размишља о успеху својих ђака, а не о рачуну. А колико је ентузијаста у просвети? Одговори на ова питања, пре свега, у домену су одабира људи за наставнички позив, којег нема деценијама. У просвети ради много оних који би исто радили било који други посао да им је случај доделио.

Оцењивање је најделикатнији, најкомплекснији и најосетљивији сегмент наставно-васпитног рада. Њиме се мере квантитет и квалитет знања, однос ученика према раду и укупни развој ученика. Ако оцењивање није то што треба да буде – онда није ништа. Далеко од импровизације, постаје карикатура. Дуго је оцењивање било најјаче оружје у рукама наставника. Јадан је наставник коме је оцењивање оружје. Његово оружје треба да буде његово знање и способност да то знање пренесе другима. Уосталом, сам појам „оружје” подразумева средство против другога. Оцена не сме да буде против ђака, већ, напротив, у његову корист. Овакво данашње оцењивање је сигуран пут који ће многе младе људе одвести у амбис. Било која нацртана (нереална) оцена дестимулише ученика. Објективна и образложена негативна оцена стимулативнија је од сваке нереалне оцене.

Пошто је сада сасвим јасно да је оцењивање постало лакрдија, предлажем Министарству просвете да се почне размишљати о другачијем начину оцењивања, макар за крај полугодишта и школске године, и то по истом принципу по којем се обавља завршни испит у основној школи. Значи, тест метода, иста питања, истог дана на целој територији земље. Знам, услови рада нису свуда исти, али о глаголима се може научити и у најзабаченијем селу, као и у центру Београда, ако има ко да учи децу. Наставници би и даље интерно оцењивали, али на коначну оцену пресудно би утицао резултат са општег теста. Пошто је свака оцена пола ученикова, а пола наставникова, овакав начин оцењивања разоткрио би многе слабости у нашем образовању, па би могле да се преузимају мере за њихово отклањање. Међу тим мерама је и рангирање и награђивање наставника према резултатима рада, а можда и чишћење просвете од залуталих. Вероватно би било отпора наставника према овој идеји. Уколико би ти отпори били већи, то би био сигуран знак да наставници крију (не)знање својих ученика. Знам само да сваки добар наставник једва чека прилику да и други стекну увид у квалитет знања његових ђака. Ово рекох да спасим будуће генерације и своју душу.

Радомир Јовановић,
професор у пензији, Жича