Kuda ide naše školstvo

Potpuno nezapaženo prošla je izjava zamenika gradonačelnika Beograda da od svih učenika u tom gradu njih 70 odsto imaju odličan uspeh. Taj podatak doživljavam kao potres jačine sedam–osam stepeni, kad se sve na zemlji ruši. Tim pre što takav „uspeh” nemaju samo beogradski, već i đaci u celoj zemlji. Jesmo li zemlja genijalaca? Odgovor prepuštam vama.

Ovo apsurdno, ali još više tragično stanje nije nepoznato ministarstvu prosvete. I ništa im nije neobično, ništa im ne smeta. Kao ni direktorima škola, koji se diče tim „uspehom” kojim se preporučuju kod nadležnih kod svog reizbora. Rekoh „stanje”, a ne pojava. Pojava je bila pre 25 godina i prerasla je u normalnost, u uobičajenost, svakodnevicu... Zato to niko i ne primećuje.

Šta navodi nastavnike da tako surovo kažnjavaju svoje đake, crtajući im odlične ocene i obmanjujući ih o njihovim postignućima? Odgovori su veoma kompleksni i zahtevaju duboku analizu. Najmanji razlog je materijalno stanje nastavnika. Zaljubljenik u svoj poziv radiće i za manju platu. Entuzijasta razmišlja o uspehu svojih đaka, a ne o računu. A koliko je entuzijasta u prosveti? Odgovori na ova pitanja, pre svega, u domenu su odabira ljudi za nastavnički poziv, kojeg nema decenijama. U prosveti radi mnogo onih koji bi isto radili bilo koji drugi posao da im je slučaj dodelio.

Ocenjivanje je najdelikatniji, najkompleksniji i najosetljiviji segment nastavno-vaspitnog rada. Njime se mere kvantitet i kvalitet znanja, odnos učenika prema radu i ukupni razvoj učenika. Ako ocenjivanje nije to što treba da bude – onda nije ništa. Daleko od improvizacije, postaje karikatura. Dugo je ocenjivanje bilo najjače oružje u rukama nastavnika. Jadan je nastavnik kome je ocenjivanje oružje. Njegovo oružje treba da bude njegovo znanje i sposobnost da to znanje prenese drugima. Uostalom, sam pojam „oružje” podrazumeva sredstvo protiv drugoga. Ocena ne sme da bude protiv đaka, već, naprotiv, u njegovu korist. Ovakvo današnje ocenjivanje je siguran put koji će mnoge mlade ljude odvesti u ambis. Bilo koja nacrtana (nerealna) ocena destimuliše učenika. Objektivna i obrazložena negativna ocena stimulativnija je od svake nerealne ocene.

Pošto je sada sasvim jasno da je ocenjivanje postalo lakrdija, predlažem Ministarstvu prosvete da se počne razmišljati o drugačijem načinu ocenjivanja, makar za kraj polugodišta i školske godine, i to po istom principu po kojem se obavlja završni ispit u osnovnoj školi. Znači, test metoda, ista pitanja, istog dana na celoj teritoriji zemlje. Znam, uslovi rada nisu svuda isti, ali o glagolima se može naučiti i u najzabačenijem selu, kao i u centru Beograda, ako ima ko da uči decu. Nastavnici bi i dalje interno ocenjivali, ali na konačnu ocenu presudno bi uticao rezultat sa opšteg testa. Pošto je svaka ocena pola učenikova, a pola nastavnikova, ovakav način ocenjivanja razotkrio bi mnoge slabosti u našem obrazovanju, pa bi mogle da se preuzimaju mere za njihovo otklanjanje. Među tim merama je i rangiranje i nagrađivanje nastavnika prema rezultatima rada, a možda i čišćenje prosvete od zalutalih. Verovatno bi bilo otpora nastavnika prema ovoj ideji. Ukoliko bi ti otpori bili veći, to bi bio siguran znak da nastavnici kriju (ne)znanje svojih učenika. Znam samo da svaki dobar nastavnik jedva čeka priliku da i drugi steknu uvid u kvalitet znanja njegovih đaka. Ovo rekoh da spasim buduće generacije i svoju dušu.

Radomir Jovanović,
profesor u penziji, Žiča