Тешко је кад се с (м)раком носиш сам

Биле су страшне ове године иза нас, затворена врата дијагностици, ограничена доступност специјалисти, никаквих помака ка лечењу дојке иновативним терапијама. Дошло је време да сумирамо шта смо све урадили, шта можемо и шта нас чека.

Брину ме изјаве струке да се срећу у последње време „са аждајама од тумора” и да су прва три месеца ове године на Институту за онкологију и радиологију Србије рекордна по броју операција рака дојке. Скрининг се стидљиво радио, недовољно за било шта што може променити статистику, а статистика говори да је рак дојке у Србији избио на прво место по смртности од свих карцинома.

Није тешко било само у Србији, свуда у свету је скрининг дијагностика у последње време била ван употребе, али нам се системи некако разликују јер у земљама у окружењу значајно се иде напред с терапијама, а ми као да смо стали.

Каква су искуства жена које се лече од рака дојке и какав је њихов пут кроз здравствени систем, без обзира на садашњу ситуацију, покушали смо да сазнамо претходних месеци. Питали смо више од седам стотина жена лечених од рака дојке из разних крајева Србије да поделе своја искуства. Просек година када су откриле рак дојке је 45, што је испод оног просека када се заказује организовани скрининг. Сазнали смо да је само четвртини оболелих изабрани лекар успео електронски да закаже преглед код специјалисте док је више од половине жена добило упут без термина да се саме снађу. У доба пандемије веома је тешко то урадити, зато је њих 32 одсто дијагностику и први преглед обавило приватно, биле су у могућности. А шта је с осталима, женама које морају да прекидају боловање јер надокнада од 65 одсто од просечног личног дохотка не може да покрије ни трошкове пута када мора да се прелази и по 200 километара дневно да би се ишло на зрачење или примила биолошка терапија. Трећина од питаних жена је управо то морала да уради, а неке су примале и неку врсту помоћи како би се лечиле.

И зато вам нећу говорити колико је важно обављати редовне превентивне прегледе јер би то било у ово доба короне, када је изузетно тешко доћи до дијагностике, напросто лицемерно.

Могу апеловати на вас да обавите самопреглед сваког месеца, то сигурно можете и за то нема изговора. Било како да урадите, добро је јер све оно што осетите под прстима, а није му место ту треба одмах пријавити свом лекару. Обавезно, макар чекали цели дан да вас приме. Тај додир прстију, нарочито данас, може вам спасити живот јер по нашој статистици, 59 одсто жена карцином је открило самопрегледом дојке. Карцином дојке који се открије у раној фази излечив је у више од 90 процената, не заборавите то… О редовним прегледима на ултразвуку и мамографу задњих десет године и те како смо говориле, мислим да је свима јасно како то функционише и зашто негде не функционише. Нешто је до њих, а нешто и до нас.

Ми које смо се суочиле с раком знамо колико је тешко изаћи из тога као победник, нарочито кад се са (м)раком носиш сам. Зато су многе од нас решиле да забораве те тренутке, потисну што даље и почну да живе пуним плућима захвалне што дишу, радују се делећи срећу са својим најдражима. Треба славити победу, али и правити промену, избацити из животног ормара све оно што је тесно и тешко, оно што гуши, дави, терет је.

Треба унети боје, пожелети леп дан жени у огледалу и не допустити никоме да буде важнији и испред вас.

За све вас које улазите у борбу с раком желим да поручим да нисте саме, постојимо и ми које нисмо потиснуле ништа, већ смо своје искуство надоградиле знањем и преточиле у подршку вама. Ми које смо решиле да будемо ваш глас тамо где се о вашем животу одлучује. Време је да се питамо јер и те како постојимо.